[alert_green]Razlika između psihoterapije i koučinga[/alert_green]

Razliku po pitanju primene i rada u ova dva domena jedna moja francuska koleginica je ovako šaljivo pojasnila:

“U psihoterapiji radimo na klijentovom odnosu sa mamom i tatom, a u koučingu na njegovom odnosu sa svojim šefom.”

U kliringu smo takođe godinama koristili razne pojednostavljene diferencijacije. Ako sesije plaća socijalno osiguranje, onda je psihoterapija, ako plaća sam od svog rada ili njegova firma, onda se radi o koučingu. Slično tome, ako klijent ne radi i nema stalnog seksualnog partnera, to su indikatori da mu je potreban psihoterapijski tretman.

No, u čemu je stvarna razlika između ova dva pristupa u radu? Da opet pokušamo da to jednostavno kažemo, koristeći skalu Pet nivoa kliringa: ako je klijent hronično na nivou 1 i ispod, onda je potreban psihoterapijski pristup, ako je 2 i iznad, onda je potreban koučing. Ili, još konkretnije, ako zna da odredi svoje realne ciljeve, to je za rad u koučingu, ako daje želje umesto ciljeva i ne pokazuje razvijenu volju i spremnost da ih ostvaruje, onda je to za psihoterapiju.

No, dobro, ali šta je suštinska razlika u samim metodama rada? Korišćenjem prethodnog znanja iz ove knjige, rekli bismo da je to u vezi sa kompletiranjem komunikacionih cilusa. Psihoterapijski klijent ima potrebu da bude slušan i da radi na kontaktu i alijansi sa svojim praktičarem. Izaći iz hronične usamljenosti i intravertnih dramatizacija i uspostaviti odnos i komunikaciju sa praktičarem je prevashodni zadatak. U mnogo većoj meri je dakle naglasak na samom odnosu, odnosno podizanju klijentove sposobnosti da se ulazi i bude u ravnopravnim relacijama sa drugima, dok je u koučingu naglasak na spoljašnje akcije klijenta i podizanje njegove izvršne efikasnosti u tim poslovima. Iako se i u jednom i u drugom modelu rada klijent i praktičar nalaze u ravnopravnom odnosu, u psihoterapiji daleko više prostora za verbalno ispoljavanje daje klijentu, dok je praktičar više u pasivnoj ulozi aktivnog slušaoca. Praktičar je pri tome veoma oprezan u smislu da ne ispoljava ništa sa svoje strane što bi eventualno moglo da dovodi u pitanje autonomiju klijenta i njegov sistem vrednosti. Praktičar je u tom smislu veoma uzdržan i rezervisan, i njegov fokus je da pomaže klijentu da ovaj probije svoju ljusku i izađe na svetlo dana. Korišćenjem te simbolike, mogli bismo da kažemo da je psihoterapija jedan inkubator, gde se samo pomaže da se nešto rodi i počne da nekako živi, gega i opstaje, dok koučing predstavlja jedno otvoreno igralište, gde se daju golovi i osvajaju premije.

U tom smislu je i sam međusobni odnos u psihoterapiji više negovateljski i majčinski (zaštitnički), dok je u koučingu to kokreativni odnos (konfrontirajući) dvoje odraslih i ravnopravnih individua. Uslovno bismo mogli da kažemo da je psihoterapija više ženski posao, a koučing više muški. I jedan i drugi metod koriste iste alate za obavljanje svoje delatnosti i oni su prvenstveno psihoterapijski. Psihoterapija uranja dublje u čoveka i zahteva dosta vremena, koučing to izbegava, vremenski je kratak i ograničen, i usmerava se na spoljašnje, neposredne i konkretne akcije i merljive rezultate. Iz navedenog bi se mogao izvesti zaključak da se ta dva metoda rada idealno dopunjuju i da su kompatibilna u svom pristupu i mogućnostima. Zašto neko ne bi brao plodove i sa jedne i sa druge strane? Odgovor na ovu dilemu leži u području trenutnog interesa i ličnog standarda svakog pojedinca: u pitanju je vreme i novac.

[alert_green]Primena kliringa u koučingu[/alert_green]

Pristup i praktičan rad u kliringu, zbog naglaska na svesnost, odgovornost i unapređenje međuljudskih odnosa, kao i svoje razvijene i uhodane tehnologije rada sa ciljevima i problemima, predstavlja izvanredan metod za primenu u koučingu. U osnovi, alati kliringa su bazirani na jednostavnosti, ali i psihološkoj i spiritualnoj dubini, te su zbog toga istovremeno moćni i efikasni. Uzmimo na primer: kontakt. U svojoj osnovi to je nešto sasvim prirodno i jednostavno. Bebe to imaju već od samog svog rođenja. No, taj prirodni dar vremenom otupi ili gotovo sasvim nestane. Razlozi su poznati i nećemo sada u njih ulaziti, oni se rasprostiru svuda u tekstu ove knjige i lako ćete ih pronaći ako je pažljivo čitate. Sada samo želimo da konstantujemo činjenicu, da veliki broj ljudi, poslovnih ljudi takođe, u toj meri je izolovan, sebičan i zaključan u sopstvenoj čauri, da nam mogu izgledati kao betonski bunkeri. U isto vreme, iz unutrašnjosti tog bunkera izviruje povređena i nesigurna osoba, koja je u biti u strahu za sopstvenim opstankom i vapi za odnosom i fer razmenom sa drugima.

Druga osoba, iz sopstvenog bunkera, izučava teorije i razne tipove bunkera ovih drugih, kao i tehnike i trikove, sa kojima će ući u odnos sa njima, ne rizikujući previše i ne izlazeći iz svog bunkera, pokazujući iz njega samo svoj lažni osmeh i svoju stečenu krutost. Ma kako smešno to izgledalo, to sasvim dobro oslikava, kako često izgledaju međuljudski odnosi odraslih. Opravdanje za to se nalazi u zaštiti sopstvenih interesa, nesigurnošću u sopstvene moći i odsustva poverenja i dobre namere druge strane, u smislu da nam njihovi stvari interesi, poslovna etika i standardi nisu sasvim jasni. Umesto dakle da usmerimo svoju pažnju direktno na osobu preko puta, na poslovnog partnera, i dozvolimo da se desi kontakt, prirodan, spontan i opušten susret dvoje ljudi, a zatim da direktnim pitanjem zatražimo da nam kaže svoje interese, a da nakon toga komuniciramo svoje, te tako definišemo zone gde se interesi poklapaju i gde se nalazi područje moguće saradnje, mi ga analiziramo, svrstavamo u grupe i podgrupe, osmišljavamo principe i metode pristupa i sl, što čoveka sve de facto udaljava od druge osobe, jer je sve to vreme njegova pažnja bila okrenuta unutra, bavio se sopstvenim razmišljanjima, naučenim teorijama i trikovima, i za to vreme je propuštena prilika da se uspostavi kontak sa osobom preko puta. Kontakt se dobija putem usmeravanja pažnje ka drugoj osobi, ali ako je ta pažnja bila usmerena ka sopstvenom umu, onda kontakt nije dobio šansu da se desi.

Sa ljudima se ne može upravljati i raditi putem manipulacije i trikova, potrebno je ostvariti kontak i istinski međuljudski odnos, koji karakteriše međusobno razumevanje i prihvatanje, zajednički interesi i prava na sopstveni izbor. Sve drugo je deo nesigurnog poslovanja, igre moći, prodaja lažne nade i “robe za jednokratnu upotrebu”. Sigurnost u životu je bazirana na izgrađenim i čvrstim odnosima sa drugima. Ako lični i poslovni odnosi jedne osobe sa drugima nisu stabilni, ništa u njenom životu neće biti stabilno ni sigurno.

[alert_green]Pružanje podrške i ohrabrenja[/alert_green]

Jedan od prvih principa koučinga je pružanje podrške i ohrabrenja, koja funkcioniše samo onda kada je iskrena. I tu se odmah nameće tehničko pitanje: “Kako pomoći kouču da pružanje takvog vida stvarne podrške i ohrabrenja kod sebe probudi (ako već nije) i kako da ga dalje neguje i kultiviše?” Jedan od pristupa koji smo koristili jeste da se kouč u samom početku svog procesa obuke, putem jedne vođene vežbe od strane trenera, vraća (regresira) u situaciju svog prvog zaposlenja i ponovo prolazi kroz prve dane svoje radne karijere. U vežbi se upućuje da obraća pažnju na odnose koje ima sa ljudima iz radnog okruženja i da izdvoji one osobe, ili makar jednu od njih, od koje je bio dobro prihvaćen i iskusio pomoć i podršku u početku svog rada i uklapanja u novu sredinu. Tokom vežbe, koja predstavlja jednu vrstu vođene meditacije ili poluhipnotičkog procesa, od učesnika se traži da osvesti i ponovo vrati taj doživljaj, da ga ankeruje u sebi, i da istovremeno sagleda i način ili pristup, odnosno sve forme podrške koje je tokom tog iskustva na sebi osetio ili ih iz sadašnje pozicije sagledava. Kontaktiranje i osveščavanje jednog takvog ličnog iskustva, obezbeđuje budućem kouču jednu realnu psihološku osnovu za razvoj ove sposobnosti. U nastavku obuke, učesnici će biti trenirani kako da povećaju sopstveni senzibilitet po pitanju prihvatanja i odbacivanja drugih, kao i prihvatanja i odbacivanja njih samih od drugih osoba. Na kraju, budući kouč će se takođe obučiti da na početku svakog koučing rada sa budućim klijentom, donese u sebi odluku da će tu osobu, svog budućeg klijenta, iskreno i do kraja podržavati.

Naredni segment obuke za buduće kouče odnosiće se na slušanje i postavljanje pitanja. U kliringu se na komunikaciji i obuci iz ovog domena radi veoma temeljno, tako da će iz tog bogatog repertoara vežbi i principa, trener odabrati one vežbe koje izgledaju najneophodnije za grupu u treningu, ceneći njihovo dosadašnje znanje i iskustvo iz tog domena. U nastavku bi se obradilo davanje fidbeka i izgradnja jednog kokreativnog odnosa između kouča i njegovog klijenta, uključujući i suočavanje sa krizom u odnosu i načinima njenog rešavanja i očuvanja uspostvljenog poverenja i radne alijanse.

[alert_green]Različiti modeli koučinga[alert_green]

Nakon toga bi sledila obuka o primeni različitih modela koučinga, čije bi se zajedničke karakteristike mogle svesti na sledeće:

1. Upoznavanje sa sadašnjom situacijom u kojoj se klijent nalazi.

2. Testiranje klijentovog interesa za napredovanje i dolaženje do njegovog sagledavanja novog prostora za povećanje efikasnosti i radnog učinka.

3. Istraživanje mogućnosti i proširivanje opcija.

4. Kristalizacija praktičnih ciljeva i njihovo pročišćavanje u smislu jasnoće, realističnosti i vremenske određenosti.

5. Testiranje motivacije i spremnosti za akciju, uključujući i izradu plana akcije i predviđenih koraka.

6. Dogovor o praćenju procesa zacrtanih ciljeva, podršci i analizi ostvarenog.

U prvoj fazi rada, upoznavanja sa tekućom situacijom, koristili bismo tehniku iz kliringa komunikacija ka klireru. Pri tome bismo sagledali i klijentovu sosobnost komunikacije na tu temu, kao i proveru da li je u stanju da o svim pitanjima govori otvoreno. Ako naiđemo na emocionalni naboj na pojedinim pitanjima ili osobama iz okruženja, radili bismo na rasterećivanju i čišćenju nagomilanog materijala.

U drugoj i trećoj fazi, koristeći tehniku klirerov izbor, proverili bismo sopstveno shvatanje date realnosti i klijentove problematike, naročito po sledećim pitanjima:

a) Kvalitet i kapacitet njegovih odnosa sa kolegama iz okruženja, neposrednim rukovodiocima i poslovnim partnerima. Imati u vidu da svi mogući problemi za svoju osnovu imaju poremećaje u međuljudskim relacijama.

b) Gde klijent vidi mogućnosti za unapređenje? Takođe, šta će on lično imati od toga? Ovo je veoma važna faza, jer nam ona otvara prostor za buduća delovanja. Normalno je očekivati od izvršioca u nekom poslu da je uočio neki novi prostor i mogućnosti za poboljšanje svoje efikasnosti. Ako to nije slučaj, onda, ako se ne radi o “pogrešnoj osobi na pogrešnom mestu”, verovatno je u pitanju nekompetentnost, što znači dalji profesionalni trening, ili se klijent nalazi u tzv. “zoni komfora”, što znači da mu treba predočiti sve očekivane posledice, uključujući i smanjenje zarade, gubitak radnog mesta i dr. U ovoj fazi je moguć susret sa krizom, odnosno suočavanje sa nekim od klijentovih ličnih limita. Koristeći tehnike iz viših novoa kliringa (nivo II, III i IV), detektovati blokirajući scenario ili prepreku i pomoći klijentu da je prevaziđe. Nakon toga, prirodno i spontano će se otvoriti novi putevi i jasne i brojne praktične mogućnosti.

U četvrtoj fazi, radi se na definasanju budućih zadataka i kristalizaciji konkretnih ciljeva. U kliringu za tu svrhu primenjuje posebna procedura rada sa ciljevima, koja se odvija u pet koraka. Time se obezbeđuje da budu izabrani najvažniji ciljevi, kao i njhova obrada u smislu njihove primenjivosti. U ovoj fazi kouč u punoj meri razvija kokreativni odnos, češće koristi fidbek, i po potrebi vrši konstruktivno provociranje, što mu u ovoj fazi stabilizovan kontakt i razvijena radna alijansa sa klijentom omugaćava da čini, bez opasnosti da će doći do krize u odnosu.

Primenom istih alata, otvorenim dijalogom i izraženom podrškom, kouč će u fazama pet i šest testirati ličnu motivaciju klijenta i pomoći mu u izradi plana akcije i konkretnih koraka. Na kraju sesije, napraviće dogovor o međusobnoj komunikaciji i praćenju procesa, i zakazati termin naredne sesije.

Iz knjige “Od usamljenosti do odnosa”, Desimir D.Ivanović