Kapacitet za pomaganje drugima

Šta je to duhovnost, bavljenje duhovnim razvojem ili spiritualna probuđenost? Ima li veze i sličnosti između duhovnosti i psihoterapije? Takođe, u čemu se razlikuju? U naredna tri broja ćemo pokušati da što kvalitetnije odgovorimo na ova pitanja…

Možda deluje iznenađujuće, ali šanse da sretnete nekoga koji će vam psihoterapiju i duhovnost jasno i kompetentno razlučiti su veoma male. Obično oni koje se bave duhovnim razvojem potcenjivački gledaju na psihoterapiju, dok će na drugoj strani veliki broj psihologa i psihijatara, koji pretenduju na pravo da se jedini bave psihoterapijom, svaki duhovni interes neke osobe smatrati nespremnošću za suočavanje sa stvarnošću i bežanjem od realnosti i svakodnevnih odgovornosti.

Od Zapada Istoku – ništa novo!

U nakadašnjim komunističkim zemljama religija je bila degradirana i marginalizovana, a psihoterapija nije ni postojala, izuzev retkih pojedinaca koji su pronaši način da je uspešno inkorporiraju u svoju postojeću psihijatrijsku ili psihološku praksu.

U našoj sredini dobar primer za to je akademik prof. dr Vladeta Jerotić. Na taj način smo imali stvorenu jednu realnost da nešto nije priznato i ne postoji, ali da jedan akademik može time da se bavi. Iz takve situacije je u javnosti proizišla nerealna slika da je psihoterapija neka nadstruka, kojom smogu da se bave samo akademici.

1Praktičan rezultat toga bio je sledeći: u skoro svim socijalističkim zemljama, tipičan primer za to je i velika Rusija, psihoterapija je smatrana subspecijalizacijom psihijatrije, i smatrano je da samo psihijatri mogu njome da se legalno bave. Ako još imate priliku da zavirite i u njihove programe te subspecijalizacije, onda situacija postaje gotovo komična. Programi rada su bazirani uglavnom na psihoanalizi, znači Frojdovoj tehnologiji iz doba parne mašine! Rekli biste, ništa novo! Zapad je ponovo uspeo da Istoku proda zastarelu tehnologiju.

Poređenja radi, kada je Evropa u pitanju, da uzmemo primer Francuske – zemlje na koju smo se često u našoj istoriji ugledali, prvenstveno kada su u pitanju slobode i prava čoveka. Psihoterapija se tamo, naravno, legalna, prisutna i široko prihvaćena, prisutne su sve savremene škole i modaliteti, ali se smatra nekom vrstom marginalne delatnosti i praktično je, kao profesija, zakonski nezaštićena. Društveni status psihoterapeuta je sličan statusu koji u našoj zemlji imaju astrolozi. Sami psihoterapeuti su organizovani u nekoliko sindikalnih udruženja, a neka od njih su nešto strožije kada su u pitanju uslovi učlanjivanja.

Ko su, zapravo, psihoterapeuti

Određeni broj psihoterapeuta u Evropi jeste završio medicinu ili psihologiju, a zatim i neku od brojnih škola psihoterapije. I što je presudno, ili što čini liniju determinacije u ovim oblastima, radio je na sebi, što će reći da je lično i u jednom dužem periodu (radi se o više stotina sati) išao kod drugog psihoterapeuta na sesije iz metoda koji je studirao. Psiholozi i psihijatri nisu u svom školovanju prošli taj proces ličnog rada na sebi u formi i meri koja se traži od psihoterapeuta.

Evropska Asocija za psihoterapiju, sa sedištem u Beču, pored ostalog osnovana je i zato da bi se “psihoterapija zaštitila od lekara i psihologa, koji sami nisu imali nijedan sat pravog treninga ili nisu u svom životu išli ni na jednu sesiju”. Na obuku iz psihoterapije obično dolaze ljudi koji iza sebe već imaju neko profesionalno i životno iskustvo. Na primer, završili su neku školu, radili, formirali porodicu, podizali decu, a zatim bilo da su sami prolazili kroz neki krizni ili transformacijski period, tokom kojega su išli na psihoterapijske sesije, ili su jednostavno osetili kod sebe potrebu za razvojem, ili su možda otkrili neki svoj kapacitet za pomaganje drugima. Tek, na obuku iz psihoterapije nisu došli direktno iz gimnazije, u vreme kada još nisu bili ni formirani niti su imali priliku da osete na svojoj koži svu kompleksnost profesionalne, porodične i sveukupne životne problematike.

Treba znati da postoji značajna razlika između evropskog i američkog koncepta psihoterapije. Na osnovu Strazburške deklaracije, od 21. oktobra 1990. godine, tačka 1. “Psihoterapija je nezavisna naučna disciplina, i praksa koja iz nje proističe je nezavisna i slobodna profesija”. Dakle, stvar je do kraja jasna, psihoterapija je samostalna delatnost i nije pod patronatom nijedne druge nauke ili struke. U Americi stvari stoje drugačije. Psihoterapija nije nezavisna i samostalna disciplina, već se ona praktikuje i razvija u okviru drugih profesija, kao što su na primer: sveštenička, lekarska, psihološka, sociološka, pedagoška i dr.

Nezamenljivi proces verbalne razmene

No, šta je to psihoterapija? Kako bismo definisali tu disciplinu ili praksu, pa bila ona nezavisna ili se nalazila pod krovom neke druge nauke? Autor ovog teksta je nekoliko godina bio član Komisije za standarde treninga Evropske asocijacije za psihoterapiju i lično je učestvovao na više sastanka na kojima se trebala definisati ova materija. Na početku je privremeno usvojena definicija Dr Alfreda Prica (Alfred Pritz), koja glasi: (Naučna psihoterapija je) “…svaki psihoterapijski metod baziran na komunikativnim metodama i na nezamenljivom procesu verbalne razmene, koji utiču na duševni nivo (iskustvene, svesne, emocionalne i kognitivne procese, kao i motivacione procese) i dovodi do konstruktivnih promena (poboljšanja, otklanjanja) simptoma bolesti i uzroka patnje, kao i do nove organizacije iskustva i ponašanja”.

Poenta je, dakle, u tome da između psihoterapeuta i klijenta u procesu rada dolazi do intenzivne i dinamične konverzacije, koju karakteriše izgradnja aktivne pozicije klijenta, koji u početku može delovati povučeno i beznadežno.

Tokom sesija popravlja se njihova međusobna relacija, uspostavlja se dijalog, stabilizuje empatija i raste nivo međusobnog razumevanja. Postepeno, to dovodi do navedenih pozitivnih promena i otklanjanja simptoma. Pri tome treba imati u vidu da ti procesi zahtevaju vreme.

3Duševni simptomi i patologije su se obično dugo godina u klijentu formirale i stabilizovale, pa bi bilo nenaučno i naivno očekivati da se to može lako i brzo otkloniti. Ubrzo posle usvajanja ove definicije, održan je prvi Afrički psihoterapijski kongres, gde su učesnicima prikazani drevni afrički načini lečenja duševnih bolesnika. Posetioci su informisani o uporednim istraživanjima u afričkim klinikama, gde su oko pojedinih bolesnika u svojim šarenim kostimima igrali plemenski vračevi, i o tome da su rezultati tog pristupa podjednako dobri kao i oni iz savremenog zapadnog arsenala lečenja!

Šta je čovekov um…

Na neke članove tadašnje Komisije za standarde treninga to iskustvo je uticalo tako da su na narednim sastancima tražili reviziju ili dopunu predhodno usvojene definicije, jer u primerima u kojima su oni bili svedoci nije bilo skoro nikakve verbalne razmene, a kamoli da je dovoljno dugo trajala.

No, nije se mogla lako i brzo pronaći u literaturi ili iskovati nova definicija, i na kraju se sasvim odustalo od njenog traženja sa opravdanjem da i druge discipline nemaju egzaktne definicije, uzevši pri tome medicinu za primer. Ako se zna da u nauci ne postoji ni definicija za um, a komunikacija je uglavnom umna aktivnost, onda je razumljivo da nije ni moguće definisati neki proces kada su nam ključni elementi tog procesa nepoznati.

Upravo iz nepostojanja definicije uma proističe i postojanje toliko velikog broja škola i modaliteta iz domena psihoterapije, koje se broje na stotine, a i dalje su u stalnom procesu nastajanja. U osnovi, ono što je zajedničko za sve metode je to da svaka od njih ima svoju teoriju (paradigmu) o tome šta je čovekov um (1), kako dolazi do aberacija (2), i koji je put, metod ili tehnike za izlečenje (3).

Kada govorimo o trenutnom stanju u psihoterapiji, ne možemo da propustimo da pomenemo i kanseling, izraz koji bismo mi preveli kao savetovanje, koji postaje sve prisutniji i popularniji u zapadnom svetu, što još više komplikuje ionako previše složenu profesionalnu scenu. Mnogi povezuju kanseling sa psihoterapijom, smatrajući je samo njenom bržom i plićom formom.

Pomoć zdravim ljudima

Ipak, stvarne razlike i profesionalne granice su veće i jasnije. Psihoterapeuti rade sa osobama koji imaju istoriju patologije i psihičkih smetnji. Nasuprot njima, kanseleri (savetnici) se bave pomaganjem emocionalno i psihički zdravim ljudima u rešavanju određenih problema sa kojima su oni trenutno suočeni u periodima kriza ili u određenim fazama ličnog razvoja. Psihoterapija je bazirana na teorijama, analizama i dijagnozama, dok je kanseling usmeren na proces definisanja ciljeva i njihovog ostvarivanja. Psihoterapija se uglavnom odvija u kliničkom i medicinskom okruženju i kontekstu, dok kanseling ima znatno šire polje rada i primene.

Psihoterapijski trening kod većine škola traje od tri godine pa naviše i uključuje: trening i teoriju, lični rad i praksu pod supervizijom. Trening iz kanselinga je obično krći.

Često se postavlja pitanje priznanja pojedinih škola ili modaliteta, naročito u zemljama bivšeg komunizma, gde su ljudi izgleda stekli naviku da ne smeju ništa da rade dok to “odozgo” neki “tata” ili “komitet” ne prizna ili odobri.

Na Zapadu je to pitanje rešeno preko zdravstvenog osiguranja. Osiguravajuće kompanije imaju svoje kriterijume na osnovu kojih škole mogu ući u njihov sistem i njihove sesije mogu biti onda pokrivene tim osiguranjem. Međutim, treba imati u vidu da mnogi psihoterapeuti zauzimaju poziciju da klijent sam treba da plati svoje sesije, jer je to sastavni deo terapije i njegovog procesa odrastanja i razvoja. Jedan od ciljeva psihoterapije je svakako da podigne nivo lične autonomije i slobode svakog pojedinca, pa u tom kontekstu neki psihoterapeuti ili čak čitave škole ne haju ni za kakve sisteme priznavanja. Međutim, u praksi se potencijalnim klijentima savetuje sledeće: pre nego što se odluče za svog budućeg psihoterapeuta, da telefonom ili u susretu sa njime provere njegove kvalifikacije, odnosno da saznaju kojoj školi pripada, koliko je trajala obuka, ima li supervizora i da li pripada nekoj profesionalnoj grupi ili udruženju. U principu, savetuje se izbegavanje odlaska na sesije kod autsajdera, odnosno onih terapeuta koji rade neke svoje metode, koji ne mogu da kažu ime svog trenera i supervizora i koji ne pripadaju nijednoj grupi ili udruženju.

A ima li vaš psihoterapeut supervizora?

To je dobar savet, najmanje iz dva razloga: prvo, takav psihoterapeut-autsajder ne mora da poštuje nikakav etički kodeks, pa se klijent nema kome obratiti ako nešto krene loše, a drugo, takvi autsajderi često i sami mogu biti osobe obolele on nekog oblika psihoze, koji su i sami bili dugogodišnji klijenti obično raznih terapeuta i škola, tokom čega su ponešto naučili pa počeli i da to primenjuju na drugima. U oba slučaja klijent je sasvim nezaštićen. U osnovi, biti usamljeni praktičar nekog svog metoda suprotno je osnovnom cilju psihoterapije, a to je da čovek sam bolje funkcioniše i da nauči da se bolje usklađuje sa drugima. To nikako ne znači da je psihoterapija zatvorena i konzervativna i da nema mesta za kreativnost i pojavu novih novih modaliteta.

U našim uslovima, ako tražite psihoterapeuta, pa vam se on (ona) predstavi kao psiholog ili psihijatar, obavezno ga pitajte: koji školu psihoterapije je završio, gde i koliko je trajala, kao i da li ima supervizora. Imajte u vidu ono što smo već rekli u ovom tekstu: Evropska asocijacija za psihoterapiju je prvenstveno i osnovana upravo zato da bi se psihoterapija kao samostalna i nezavisna profesija zaštitila od lekara i psihologa koji nisu završili nijednu od psihoterapijskih škola niti su radili na sebi. Ako se na takva pitanja oni naljute ili ispolje aroganciju, to vam je siguran znak da treba da potražite nekog drugog.

 

desimir@dijada.com

Leave a Reply

Your email address will not be published.

© 2022: Dijada | KABBO Theme by: D5 Creation | Powered by: WordPress