Intervju 2

1) Šta je to kliring?

Kliring je kompleksan i zaokružen sistem teorije i prakse, koji se bavi treningom ličnih sposobnosti i rešavanjem čovekovih problema i teškoća, proisteklih iz njegovih međusobnih odnosa sa drugima, kao i sopstvenih mentalnih, emocionalnih, telesnih i duhovnih uzroka i potreba.
Cilj kliringa je da pomogne ljudima da razviju svoje sposobnosti za odnose sa drugima, da podignu nivo lične svesnosti, da potpunije koriste svoje potencijale i talente, da unaprede stupanj svoje autonomije i slobode, da ojačaju sopstveno „JA“, sposobnost izbora i donošenja odluka, kao i da podignu nivo lične odgovornosti.
Pristup, metodologija rada i alati kliringa nalaze danas svoje mesto u oblasti ličnog razvoja i psihoterapije i u menadžmentu, prvenstveno u domenu koučinga i profesionalnog treninga zaposlenih.

2) Kako se radi kliring?

Praksa kliringa je zasnovana na komunikaciji i međusobnom dijalogu, koji se odvija između školovanog praktičara i zainteresovanog klijenta, na nivou svesnih individua, u ravnopravnom, sigurnom i etičkom odnosu. Kliring je baziran na otkriću da brojni psihološki problemi nastaju kao rezultat nesposobnosti da se ostvari autentičan i zadovoljavajući međusobni odnos, naročito sa bliskim osobama. Precizno razrađeni procesi pomažu klijentu da locira područja emocionalnih naboja i mentalnih barijera i da ih se rastereti i oslobodi. Na taj način klijent popravlja kapacitet za odgovornije i neposrednije odnose sa drugima i smanjuje krutost, izveštačenost i konfliktno ponašanje. U kliringu je naglasak na procesovanju, umesto na interpretaciji i savetovanju. Praksa kliringa dovodi do kognitivnih procesa i porasta svesnosti, podizanja motivacije, nove organizacije iskustva i ponašanja, kao i konstruktivnijeg, efektnijeg i odgovornijeg delovanja.
Kliring daje prednost subjektivnoj realnosti klijenta, koju praktičar nastoji da razume i da mu pomogne da bolje funkcioniše u realnosti sopstvenog sistema, umesto da ga poosmatra, procenjuje, savetuje, dijagnosticira, leči i prepravlja na osnovu svojih ličnih ili objektivnih naučnih kriterijuma.
Kod primene kliringa u koučingu, akcenat rada se daje definisanju ličnih ili poslovnih ciljeva i ostvarivanju neophodnih ličnih promena u pravcu njihovog ostvarenja, kao i realizacije ukupnih potencijala neke osobe na individualnom i grupnom planu.
Tehnike rada i tehnološki pristup u kliringu, uprošćeno i sistematizovano, mogu se predstaviti u pet kategorija ili nivoa. Prva dva nivoa („-1“ i „1“) bave se porastom klijentove komunikacione sposobnosti korišćenjem verbalnih i telsnih tehnika. Uz njihovu pomoć i neposredan i dinamičan kontakt sa samim praktičarem, postiže se bolje predstavljanje sebe, rasterećenje od pojedinih mentalnih sadržaja i emocionalnih opterećenja, otvaranje pojedinih ignorisanih aspekata životne realnosti, uvidi i porast razumevanja.
Širi i potpuniji pristup radu sa ciljevima i problemima imamo na narednom – drugom nivou, kada se jasno definišu ciljevi i prepoznaju koreni i uzroci pojedinih poroblema, i oslobodi pažnja koja je za njih bila hronično vezana. Problemi i međusobni konlikti se tako
transformišu u projekte, koji se onda obično realizuju po sistemu „korak po korak“, pri čemu se podiže lični senzibilitet po pojedinim oblastima života i kultivišu neophodni novi lični kvaliteti i sposobnosti.
U nastavku rada, (nivo 3) spuštajući se u dublje slojeve sebe samog, klijent se suočava sa stidom i osećajem krivice. Dok se na početku rada obično nalazio u poziciji žrtve, krivio okolinu i bio nesvestan sopstvenog dela odgovornosti, klijent sada počinje da otkriva svoju umešanost u nastajanje nekog problema, postepeno kultiviše sopstvenu etiku u ponašanju sa drugima i razvija viši stupanj odgovornosti za svoje postupke.
Na četvrtom nivou, klijent se hvata u koštac sa fiksiranim stavovima, karakternim crtama ličnosti i svojim destruktivnim životnim scenarijom. U kliringu, ovaj aspekt rada je teoretski i operativno veoma dobro razvijent, tebukvalno predstavlja tehnološki proboj na polju psihoterapije i ličnog razvoja.

3) Kome se preporučuje?

Iz onoga što sam do sada rekao, teško bi bilo pronaći osobu koja nebi ostvarila konkretne dobiti od kliringa. U smislu terapije, posebno se preporučuje osobama za čije tegobe se na fizičkom nivou još ne mogu otkriti bilo kakve patološke promene. Takođe, kao paralelna ili prateća terapija kod brojnih psihosomatskih oboljenja. U smislu ličnog razvoja kliring se preporučuje osobama koje imaju komunikacione probleme i teškoće sa ljudima iz svoje okoline ili su opterećeni raznim tegobama mentalne prirode. Takođe, osobama koje su emocionalno „isključene“ i „zakočene“, tj. ljudima koji su u svakodnevnom životu postali emocionalno hladni i neosetljivi ili su pak „preosetljivi“ i nalaze se u neprestanoj borbi sa svojim osećanjima. Zatim, onima koji pate od griže savesti i ljidima koji su uklješteni u sopstvene krute stavove, zbog kojih nisu u stanju da nađu izlaz iz, za njih, trenutno ili hronično nepodnošljive situacije. Isto tako, svima onima koji žele da postignu više u svom životu, bilo da se radi o ličnim, porodičnim, poslovnim ili drugim ciljevima. Kada je u pitanju preduzetništvo i trening poslovnih veština, bolje poznavanje samog sebe, otkrivanje svoje najvažnije životne svrhe i lične misije, kao i praktičnih životnih i poslovnih ciljeva, koji iz toga nužno proističu, uz uspostavljanje nekog reda, prioriteta i samodiscipline, predstavljaju temeljne i presudne faktore za čovekov uspeh na poslovnom planu, kao i za njegovu sveukupnu životnu ostvarenost. Takođe, principi i alati kliringa su našli svoje široko područje primenu u profesionalnom treningu zaposlenih i podizanju njihovih ličnih sposobnosti kompetencija za poslove i radne zadatke koje obavljaju. Oblasti kao: poslovna komunikacija, prodaja, naplata potraživanja, pregovaranje, medijacija, rad sa teškim klijentima, tim bilding, samo su neka od onih domena u kojima je kliring našao svoje pravo mesto i ulogu.

4) Neupućeni se plaše novih tehnika za koje im se čini da izlaze izvan „tradicionalne i priznate“ škole psihoterapijske škole? Da li postoje neke opasnosti kod kliringa? Da li postoje određena ograničenja ko ne može da pohađa terapiju?

Pa, za strahove nema osnova, no svakako treba savetovati opreznost i određene „preliminarne radnje“, pre nego što se neko odluči za neki metod ili praktičara uputno je da se raspita o nekoliko bitnih pojedinosti: 1). Kako se zove taj psihoterapijski metod? 2). Koliko je dugo trajala obuke i da li je osim teorije i obuke uključivala i lični rad? Kod goga je obučavan (ime, adresa)? Da li ima supervizora, odnosno ko nadgleda njegov rad i kome bi se eventualno klijent mogao obratiti u slučaju da nije zadovoljan? Svaki legitimni praktičar će podržati ovakav odgovoran odnos i rado će odgovoriti na ova pitanja.
Kao što smo videli, kliring radi na podizanju svesnosti i meliorasonju međuljudskih odnosa i u tom smislu nije nikakva alternativa u odnosu na „tradicionalne i priznate“. Razlika je samo u vremenu nastanka a samim time i na razvijenijem jeziku, slobodi izražavanja i opštem naučnom napredovanju na planu poznavanja čoveka, te je kliring u tom smislu znatno bogatiji u ppristupima i alatima, a samikm time i u brzini ostvarivanja željenih promena. Tradicionalna psihoanaliza traje ponekad i po 15 i 20 godina.
Na drugoj strani, piojedine od novih metoda, koji pretenduju da budu vremenski još brži i od kliringa, zapravo i nemaju za cilj podizanje svesnosti i popravljanje odnosa sa druginma već se zadovoljavaju traženjem lakih i površnih rešenja, nekom vrstom modelovanja ili reprogramiranja,
koja, kako Džanov kaže, samo predstavljaju „kupovinu vremena“ odnosno ne dovode do suštinskih i trajnih promena već samo ublažavaju trenutno stanje i zavaravaju nas privremenim efektima.
U kliringu se na početku radi jedan uvodni intervju, na osnovu čega praktičar procenjuje da li će prihvatiti rad sa klijentom ili će ga uputiti na neku drugu adresu.
Ja lično nisam imao nikakvih teškoća ili nerazumevanja za svoj rad u našoj sredini. Dijada zvanično postoji i radi punih 18 godina, a moja prva knjiga „Da li sam ja normalan?“ naišla je na podjednako prihvatanje kako kod običnih čitaoca tako isto i u stručnim krugovima. Još bolja situacija je kada je u pitanju trening ljudskih resursa i primena kliringa u profesionalnom osposobljavanju zaposlenih. No, ipak u svakom pionirskom poslu moramo pokazati više istrajnosti i strpljenja sa onima koji teže prihvataju novine ili se samo bore da zadrže sopstveni monopol u nekoj delatnosti.

5) Krajem 20. i početkom ovog veka u svetu ali što je još važnije i kod nas pojavilo se mnogo metoda za otklanjanje trauma i fobija, pospešivanje radnih navika, smanjenje stresa i drugo, koje neupućene više podsećaju na kakvu magijsku praksu nego na psihološke terapije /treninge.

Mislim da živimo u vremenu u kome je evidentna potreba za radom na sebi, jer su životni radni uslovi postali mnogo složeniji, a većinu tih neophodnih principa i alata samopomoći ne učimo u školama. Sa druge strane, činjenica je da je prisutna sve veća komercijalizacija svega i da nekadašnja hrišćanska etika, zasnovana na strahu od nebeske kazne, nije više tako delotvorna, a neka nova, koja se formira na ličnom nivou kao deo i važan segment ličnog rada na sebi i dostignutih nivoa samosvesti, kod mnogih „prodavaca rešenja za sve i svašta“ nije u dovoljnoj meri kultivisana, mada se često samo radi o naivnim i lakovernim ljudima, koji i sami izgubljeni u nepoznatim lavirintima sopstvenog haosa nestrpljivo i grozničavo tražeći „way out“ i kakvu-takvu pomoć za samog sebe.

6) Večna pitanja oduvek muče ljudski rod. Pa, kako pronaći sopstveni put?

Kako kaže jedna od poznatih izreka „Pravi put je teško pronaći a lako ga je izgubiti“. Ja smatram da praksa kliringa, u svojoj suštini, na jedan savremen i sistematičan način, potvrđuje i ponovo aktualizuje prastare izreke, kao „UPOZNAJ SAMOG SEBE!“ ili čuvenu alhemisku formula V.I.T.R.I.O.L.: „Spusti se, zahvaljujući svom pročišćenom umu, do najdubljih slojeva sebe samog, i tamo pronađi kamen temeljac na kome ćeš izgraditi novu ličnost.“Da ne ulazimo dalje u masonske hramove i crno-bele mozaike na njihovim podovima, koji na simboličan način govore o čovekovim fiksiranim stavovima i potrebi pomirenja i transcendentiranja svojih unutrašnjih suprotrnosti. Pri svemu ovome treba imati u vidu i Krišnamurtijeve reči, a imao sam i to zadovoljstvo da ga lično sretnem, „Istina je zemlja do koje nema utabanih staza“, te i život svakog od nas možemo posmatrati kao proces traženja sopstvenog puta. To nije lak i jednostavan zadatak i kao što nam pokazuje čuvena Durerova gravura „Melanholija“nekada nam sva naša znanja i svi naši alati mogu izgledati beskorisni. Rešenje za svaki naš pad, umor, sumnju, je uvek isto: „Idi napred“, „Traži dalje“, „Učenik zauvek“, „Kucaj i otvoriće ti se“. Ukratko, za sada, toliko na ovo kompleksno pitanje i veliku temu.

7) Šta za vas predstavlja direktno iskustvo sopstvene duboke i suštinske prirode?

Pa to je taj kontakt sa krajnjom realnošću ili spuštanje na „kamen temeljac“, te predstavlja priliku za dubinsko centriranje na osnovu šireg i dubljeg razumevanja sebe, drugih i života uopšte.

8) Ekonomska kriza hara svetom. I u vreme kada se na ovim prostorima živelo bolje, ljudi su se pitali kako da zarade dovoljno za život, a da pri tom ne iznevere i ne izgube samog sebe? Imate li vi odgovor?

Da, što se tiče pojedinca svakako da ga imam. Pre dve ipo godine, na samom početku pisanja o ekonomskoj krizi, dnevni list „Večernje novosti“ naručio mi je članak na tu istu temu. Pre svega, čovek najviše može da zaradi upravo na onome što najviše voli da radi. Što sme bliži sebi, centriraniji, to smo kreativniji, imamo više energije i unutrašnjeg zadovolstva, kao i mogućnosti za samorealizaciju. Krize nisu tu da bi nas uništile, Bog nije protiv nas, kako nam to ponekad može izgledati,to je samo prilika da izmerimo našu pravu snagu, kao i podsticaj i zdravo gorivo za osvajanje novih nivoa svesnosti i razvoj latentnih potencijala i sposobnosti. Velike teškoće su u isto vreme i podsticaj i prilika za velika ostvarenja. Treba pročitati početak Memoara Prote Matije Nenadovića, da bi shvatili koncept samorealizacie. Najveća švajcarska banka UBS se svojevremeno promovisala pod sloganom „BUDI JUNAK SVOG VREMENA“. Vreme Matije Nenadovića i Srbije u kojoj je on živeo i dočekao duboku starost svakako nije bilo neko lako vreme, svakako ne lakše od ovog u kome mi danas živimo.
Kroz čitavu istoriju razvoja čovečanstva, kroz sve predhodne vekove, ljudska egzistencija je bila ugrožena. Tek od pre nekih dvesta godina čovečanstvo u razvijenom delu naše planete je uspelo da osigura, koliko-toliko, redovnu ishranu. Zato je prirodno što se strah za opstanak nalazi u našim genima, i jedino što možemo da uradimo jeste da ga prihvatimo. Nema drugog. Time ne dozvoljavamo da impulsi sa tog najdubljeg ličnog nivoa čovekove unutrašnje konstitucije kontaminiraju i uspaniče njegovu mentalnu, emocionalnu i fiziološku bazu. Kada smo to uradili, kada se to prihvatanje suštinski desilo, kada smo priznali sebi da kao i svako drugo živo biće i m i sami u sebi nosimo taj prirodni strah za preživljavanje, biće nam mnogo lakše da se konfrontiramo s trenutnom situacijom i da poradimo na ostalim aspektima naše unutrašnje krize, koji takođe mogu biti duboki i kompleksni. Međutim, tim prihvatanjem smo sebi dali priliku da taj proces krene zdravije i to onda može da postane put novih izazova, razvoja i napredovanja.
Konkretno, ne bi smeli sebi dozvoliti da postanemo previše introvertni i da potrošimo svu svoju energiju na brige i unutrašnju dramatizaciju, jer što reče patrijah Pavle „Sirće počinje da jede sopstvenu bocu“, već treba ostati ekstravertan i usmeriti svoju energiju na traženje puta za izlaz iz trenutne situacije.

9) Kada ste se i kako zainteresovali za duhovnost? Da li je to nužna posledica vašeg bavljenja „usaglašenim putem energije“?

Od kada znam za sebe imao sam razvijen interes i senzibilitet za finije ili nevidljive realnosti.
Kao mali sam uvek morao da se sam uspavljujem sa knjigom, a potom bi roditelji došli i ugasili svetlo. Inače, sam u mraku dobijao slike i vizije od kojih sam se plašio i nisam mogao da zaspim.
Kasnije, kada sam došao u Beograd da studiram, u Narodnoj biblioteci pročitao sam sve što sam od knjiga našao o spiritualnosti. Posebno je tada na mene uticala knjiga Dr Petra Stankovića „Božanstvena medicina“, koga sam kasnije imao priliku i da upoznam i radim sa njime, a uporedno i knjige Dr Rudolfa Štajnera i rad i višegodišnje vođenje od strane Dr Josifa Koraća, svakako našeg najznačajnijeg predratnog Antropozofa. U istom periodu praktikovao sam Aikido i interesovale su me naročito njegovi psihološki i spiritualni aspekti. Istovremeno,trenirao sam i učio Jogu kod Jasmine Puljo.
U srednjoj stručnoj školi sam diplomirao na Organizaciji rada, kasnije sam se kao inženjer bavio time. Povezujući unutar sebe u jednom dugom vremenskom periodu te oblast: duhovnost, psihoterapiju i organizaciju rada, i iskristalisan je moj sadašnji profesionalni identitet: Trener za ljudske resurse, kao i moj sadašnji posao: Kako pomoći ljidima da na najbolji način gazduju sa svojom životnom energijom.

10) Koliko su u Srbiji poznate nove psihološke terapije i tehnike?

Pa, to je takođe krupno pitanje o kome bi se moglo dosta razgovarati. Ja sam proveo 15 godina radeći kliring van Srbije, najduže u Parizu, Minhenu i Ženevi, odnosno u Srednjoj Evropi, ali sam takođe radio i u Americi, Kanadi i Australiji. Tri godine sam bio i član Komisije za standarde treninga Evropske asocijacije za psihoterapiju sa sedištem u Beču. Gledano iz te perspektive, u Srbiji postoji mali broj psihoterapijskih modela i mali broj ljudi se bavi tim poslom kao slobodnom profesijom, odnosno kao samostalni praktičar, koji je u stanju da živi od pružanja usluga svojim klijentima, kao i da plaća državi porez na tu delatnost. Postojeće metode su obično praktikuju pod patronatom psihologa i lekara, koji su često skoro nikako ili polovično trrenirani, ali koriste svoje akademsko obrazovanje. To nije ništa čudno i posledica je činjenice da obuka iz psihoterapije traje najmanje tri godine i da osim teoretskog znanja i praktičnog treninga, uključuje i stotine sati ličnog rada sa školovanim praktičarem, a to je opet podrazumevalo dobro znanje stranog jezika i značajna finasijska sredstva za tako dug boravak u inostranstvu, što objektivno za naše ljude u prošlosti nije bilo lako ostvarivo. Sada se situacija polako menja na bolje, i trogodišnja Škole kliringa i šestomesečna obuka iz Lajf koučinga su dobri primeri u tom pravcu.

11) Čarls Berner, osnivač kliringa, nalazio je svoju inspiraciju u delima Rona Habarda, osnivača Sajentološke crkve. Koliko su povezani?

O tome detaljno govorim u svojoj novoj knjizi „Od usamljenosti do odnosa“, te vašim čitaocima zainteresovanim za to pitanje preporučujem odeljak u knjizi iz istorije kliringa, koji nosi naziv „od ašrama do tržišta“. Ta rana veza iz pedestih godina, u vreme dok Sajentologija još nije postala ono što danas jeste i reputacijom koju danas ima, posebno u Evropi, u našoj školi i na međunarodnom planu bila je često predmet diskusija i potenciranja današnjih razlika i demarkacionih linija. Moram naravno da podvučem da danas ne postoji nikakva veza između ova dva pristupa.

12) Kako se postaje praktičar kliringa?

Obuka traje tri godine i sastoji se iz 8 petodnevnih blokova i deset vikend seminara. Između njih studenti proučavaju zadatu literaturu i međusobno razmenjuju sesije i treninge u manjim grupama. Sastavni deo obuke je i Lični rad sa školovanim praktičarem, kao i stalna supervizija u radu sa drugima, tokom i nakon završetka obuke.
Od polaznika obuke se očekuje spremnost za rad na sebi i otvorenost za promene.

13) Koliko je na Vas uticao prvi Inteziv Prosvetljenja kome ste prisustvovali? Kakvo je u tadašnjoj SFRJ bilo raspoloženje prema takvim novitetima?

Ja sam po svojoj prirodi praktičan i uvek sam praksi i ličnim doživljajima pridavao više značaja od teorija i priča, takođe zbog prakse Aikidoa i Zena bila su mi bliska istočna učenja i koncept Prosvetljenja. Iz tih razloga, Intenziv mi je veoma odgovarao i ispunjavao je neku moju tadašnju žeć za istraživanjem i uopoznavanjem samog sebe. kao i za proveru i produbljivanje duhovnih učenja i ezoterije koja sam do tada bio stekao. Radi se o periodu od 1980 i narednih nekoliko godina.
Što se tiče neke opšte atmosfere i raspoloženja tog vremena, to je bio period otvaranja prema Zapadu, njihovim vrednostim i tehnologijama. Ja sam tada već počeo da dosta često putujem na stučne seminare van ondašnje Jugoslavije, kao već mastor Aikidoa, i pod uticajem svog starijeg i poznatijeg kolege iz Džudoa, Svetislava Ivanovića – Esa, bio sam opsednut „krađom zanata, odnosno nekom vrstom „krađe tehnologije“ od japanskih majstora. U širem smislu to bi potpadalo pod neku vrstu „industrijske špijunaže“. Naravno, ponekad ili skoro redovno bilo je i otpora tim novotarijama sa Zapada, jer se to smatralo kao pretnja tada dominantnom socijalističkom konceptu vrednosti i verovanja. No, ipak mislim da su se tada više cenila praktična znanja, zanati i lične sposobnosti, nego što je to slučaj danas.

13) Često se govori da bi Srbija valjalo da se okrene ka razvoju poljoprivrede, da je zdrava hrana preduslov srećne ali i bogate nacije. Davne 1987. objavili ste knjigu „Biodinamička poljoprivreda“. Da li je, prema Vašim saznanjima, igde zaživela kod nas biodinamička poljoprivreda?

Ta moja mala knjiga iz Biodinamičke poljoprivrede je proizvod mog dugogodišnjeg studiranja Antropozofije i boravka i učenja u Švacarskoj. Tada se o tome ovde ništa nije znalo. Sećam se da sam je napisao za samo nedelju dana. Odavno ne pratim više tu materiju, ali kada vidim da čak i u malim mestima postoje prodavnice zdrave hrane, onda mi izgleda da se tu stvari dosta promenile na bolje.

14) Da li mislite da je vreme da se vratimo Štajnerovim savetima i biodinamičkoj poljoprivredi ili je spram usvojenog Kodeksa Alimentarijusa sada suviše kasno?

Pa kao što sam gore već rekao, ne pratim već odavno tu problematiku, tako da nebi bilo odgovorno sa moje strane da o tome dajem bilo kakvo mišljenje ili sudove.

15) Vaša prethodna knjiga nosila je intrigantan naslov „Da li sam ja normalan?“ Da li razlikovanje od drugih nužno povlači sa sobom kvalifikaciju da je taj neko nenormalan?

Naravno da nije. Izgradnja i jačanje sopstvenog „Ja“, kristalisanje ličnog i profesionalnog identiteta, poznavanje sebe i potpunije korišćenje naših ličnih kvaliteta i sposobnosti jeste krajnje individualni proces i on će nas učiniti posebnim i drugačijim od ostalih. Mi više nismo deo plemena, postajemo jedinka, samosvesna i drugačija od ostalih. No, u isto vreme sa tim procesom ličnor rasta i osamostaljivanja, neophodno je da razvijamo i brusimo kod sebe sposobnost i toleranciju za odnose i saradnju sa drugima. Dobar tim traži i jedno i drugo: da kultivišemo sopstvene vrednosti i ličnu autonomiju, kao i kooperativnost i harmoničnost u našim odnosima sa drugima u u svrhu ostvaraivanja zajedničkih ciljeva.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

© 2019: Dijada | KABBO Theme by: D5 Creation | Powered by: WordPress