Inicijativa za unapređenje i regulisanje psihoterapijske delatnosti u Srbiji

Psihoterapijska praksa i profesija dolazi u područje “marginalnih” delatnosti, što znači da su u većini evropskih zemalja nacionalni parlamenti imali prečeg posla i nisu nalazili vremena da se bave ovom materijom i da je zakonski uređuju. Drugi, i verovatno jači, razlog leži u razuđenosti i šarenilu ove pomagačke delatnosti, koja se u praksi odvija u formi davanja sesija, odnosno časova i gledano šire – tu vrstu potrebe i prakse je realno teško urediti i kontrolisati. Globalno posmatrano, u Evropi bi se mogla izdvojiti tri pristupa psihoterapijskoj delatnosti:

1. Ruski pristup, koji je karakterističan i za ostale zemlje nekadašnjeg sovjetskog bloka, pa i republike nekadašnjeg YU prostora, ovu delatnost tretira kao područje medicine (psihijatrije), odnosno psihoterapija predstavlja subspecijalizaciju psihijatara. Modaliteti i škole uglavnom nisu diferencirane i razvijene, posebno ne one savremene, nema trenera sa licencama, tako da je to samo jedna forma akademskog obrazovanja, bez stvarnog treninga i ličnog rada. Sama teorija i kasnija praksa je bazirana na nekoj vrsti rane psihoanalize (iz doba parne mašine) i teoretisanju uglavnom Frojdovih dela. Praktično (i to je ono što je najgore), ta kakva-takva psihoterapija je dostupna malom broju ljudi, i to onima koji su već postali psihijatrijski pacijenti i hospitalizovani su u zvaničnim institucijama, dok psihoterapija kao organizovana i uređena privatna praksa u suštini ne postoji, odnosno javlja se tek u tragovima. Interesantno je da profesionalna i kolegijalna pomoć, koja se sa Zapada u zadnjim godinama pruža bivšim socijalističkim zemljama, takođe forsira psihoanalizu, iako se radi o zastareloj metodi, koja bi inače sasvim izumrla na Zapadu da nije podržana jakim sistemom socijalnog osiguranja i lekarskim establišmentom. Tako da se danas i u ovoj oblasti srećemo sa istim fenomenom: prodajom zastarele tehnologije, koja je u prethodnim decenijama bila veoma prisutna i izražena u privredi i industriji.

2. Srednjevropsku situaciju karakteriše razvijena i širokoprisutna psihoterapijska, po pravilu privatna, praksa, sa mnoštvom modaliteta i modernih škola, čije su usluge dostupne širim slojevima. Tretmani su obično pokriveni socijalnim osiguranjem, ali je široko prisutna i praksa da korisnik sam plaća ove usluge. Postoje organizacije i sindikati psihoterapeuta, škole i treneri su profesionalno legitimni i priznati, a sastavni deo obuke, pored teoretskog i praktičnog treninga su supervizija i lični rad na sebi. Prema ovom poslednjem kriterijumu, odnosno radom na sebi i praktičnim prolaskom kroz čitav metod dotične škole kao klijent, ova delatnost se i razlikuje od graničnih struka: psihijatara i psihologa – koji takav lični proces individualnog rada na sebi nisu imali tokom svog redovnog programa školovanja. I ovaj kriterijum zapravo predstavlja demarkacionu liniju između ovih profesija. Naravno, ni psiholozi ni lekari nisu monolitne profesionalne grupe, i neki od njih su to učinili uporedno ili kasnije u okviru neke od psihoterapijskih škola (geštalt, transakciona analiza, NLP, fokusing, kliring, rebirting, psihodrama …) te su se na taj način okvalifikovali i postali psihoterapeuti. De facto, ove dve grupacije i čine većinu u psihoterapijskoj branši, ali niti su jedini, a pogotovu nemaju monopol nad ovom delatnošću. U Austriji, na primer, koja pored Engleske ima monolitnu i najuređeniju profesionalnu asocijaciju, sa preko 5000 članova, svega 20% psihoterapeuta su lekari po svojoj bazičnoj edukaciji, 40% su psiholozi, 20% pedagozi i socijalni radnici, dok je 20% došlo iz drugih prethodnih struka i zanimanja.

3. Francuska i mediteranska realnost se takođe krakteriše razvijenom i širokoprisutnom psihoterapijskom praksom, u formi slobodne profesije i privatne prakse, sa možda još većim bogatsvom škola i pristupa, kao i širim društvenim prostorom i uticajem. Za razliku od srednjoevropske prakse, u Francuskoj klijenti uglavnom sami snose troškove svog psihoterapijskog rada, i sama profesija je više usmerena ka sferi obrazovanja nego medicine i lečenja. Tamo se smatra se da psihoterapijska delatnost ima više veze i suštinski je bliža istoriji, mitologiji, literaturi, jeziku, lokalnim običajima i kulturi, inžinjerstvu (mentalne mape i životna stvarnost), nego što je povezana sa psihologijom i psihijatrijom, i svakako se sasvim otrgla njihovom monopolskom zagrljaju. Postoje organizovane psihoterapijske komore i sindikati i to po dva najmanje, na nivou jedne zemlje, koji su često u stalnoj konfrontaciji i rivalskom položaju po pojedinim pitanjima i rešenjima. No, u osnovi ti sukobi ne idu na štetu samoj delatnosti (niti klijentima, naprotiv, a ni samoj državi), već bi se pre moglo reći da samu delatnost dinamizuju i obogaćuju, i što je najvažnije: čine njene usluge dostupne širokom krugu zainteresovanih korisnika.

Prema načelima Strazburške deklaracije iz 1990. godine, koja se smatra kamenom temeljcem Evropske asocijacije za psihoterapiju, koja je neposredno posle toga osnovana u Beču, psihoterapija je definisana, kao:

– slobodna i nezavisna profesija, koja ne potpada pod patronat ili isključivo pravo ili monopol nijedne od postojećih struka.

– Dalje, osigurava se i garantuje postojanje mnoštva pristupa i različitih škola, kao i pravo na razvoj i pojavu novih.

– Psihoterapijski trening se određuje da traje tri godine i da obavezno uključuje: teoriju, praksu, lični rad i superviziju. Na trening se obično dolazi posle određenog životnog i profesionalnog iskustva, tako da ta delatnost po pravilu predstavlja “drugu” profesiju i nije praksa da se u nju ulazi nakon završene srednje škole, kao što je to slučaj sa drugim višim školama i fakultetima.

Glavni razlog za osnivanje Evropske asocijacije za psihoterapiju je zapravo bio da se ova delatnost sačuva i zaštiti od neodgovornih lekara i psihologa, koji su često, bez ijednog sata treninga i ličnog rada na sebi, pružali svojim klijentima kvazipsihoterapijske usluge i to naplaćivali od osiguravajućih zavoda.

Takav pristup psihoterapiji, koji je zauzela Evropska asocijacija za psihoterapiju, sa sedištem u Beču, dobio je snažnu podršku Evropskih institucija i postao je dominantan pristup ovoj delatnosti u čitavom razvijenom svetu. Pri tome, ovakav Evropski pristup se značajno razlikuje od američkog, gde psihoterapija još nije postala samostalna i nezavisna profesija, već egzistira i razvija se u okviru postojećih srodnih profesija: psihijatara, psihologa, pedagoga, socijalnih radnika, sveštenika i dr., ali naravno nijednoj od njih ne pada na pamet da je uzurpira i stekne monopol.

Prema liberalnoj praksi, kakva postoji na primer u Francuskoj (koja je često u istoriji Srbiji bila uzor), licencu psihoterapeuta, koja se stiče učlanjenjem u jednu od nekoliko postojećih komora ili sindikata (na primer: Le Syndicat national des praticiens en psychotherapie /SNPPsy/ – Paris), može se steći pod sledećim uslovima:

1. Traži se diploma psihoterapijske škole.

2. Traži se dokaz o obuci iz psihopatologije (koja se završava kao večernja škola u jednogodišnjem trajanju), ako tu oblast već nije studirao i polagao na odgovarajućim fakultetima.

3. Pismena potvrda od najmanje dva supervizora, od kojih je jedan iz iste škole a drugi obično iz neke sasvim drugačijeg pristupa.

4. Potpisuje se Etički kodeks.

Kakva je situacija u našoj zemlji? Pa kao što smo već rekli – najviše nalikuje ruskoj, naročito po isključivosti, nelegalnosti i voluntarizmu. Zakonski nije regulisana, niti je uklopljena u, ionako siromašan, sistem zdravstvenog osiguranja. Jedva i da ima profesionalnih psihoterapeuta, kojima je to isključiva delatnost u formi privatne prakse, i koji su prošli lični rad i propisno trenirani i supervizirani u okviru škola i trenera sa licencom. U ovom domenu ipak se najviše zastupljeni psiholozi, kojima je to obično dopunsko zanimanje, često sa nepotpunim treningom i po pravilu malim ili nikakvim ličnim radom. Kao i u Rusiji, često se javljaju samostalne škole, koje su obično napabirčeni konglomerat različitih pristupa i prakse, koje je “osnivač” pokupio sa raznih strana i na svoju ruku spakovao u neku kako-tako povezanu celinu i dajući im kvazi legitimitet svojim akademskim zvanjem iz psihologije ili psihijatrije. Na ovakvu pojavu i praksu u profesionalnim krugovima u Zapadnoj Evropi se gleda sa sablažnjavanjem. Takodje, snažne su monopolske tendencije i namere da se ova delatnost prisvoji od strane lekarske (psihijatrijske) i psihološke struke. Nešto slično je već viđeno pre nekolio godina, kada su psiholozi, uprkos opštem čudenju i javnom protestvovanju, u Narodnoj skupštini progurali zakon o Psihološkoj aktivnosti, koji je ipak, posle toga, ostao samo mrtvo slovo na papiru. Onomad je osnovan i Savez društava psihoterapeuta Jugoslavije, koji su činili isključivo lekari i psiholozi, i koji zbog toga ne može postati priznati i prihvaćeni član Evropske asocijacije za psihoterapiju, jer prema već pomenutoj Strazburškoj deklaraciji, treba da ima i članove sa drugim bazičnim edukacijama, kao što je to slučaj sa austrijskom i svim ostalim prihvaćenim evropskim nacionalnim asocijacijama. Takvu klimu u Srbiji tek treba stvarati, jer se ona sama po sebi neće desiti, no pomenuti Savez je do sada nije mogao stvoriti. Kao što je to slučaj u Evropskoj zajednici, ovu oblast treba prepustiti onima koji su je lično iskusili i završili propisnu psihoterapijsku edukaciju u nekoj od legitimnih škola.

Šta treba raditi u Srbiji da bi se psihoterapija kao oblast rada razvila i bila dostupna svima kojima je potrebna, a taj broj potencijalnih korisnika je veoma veliki? Složenost svakodnevnog života i novi izazovi budućnosti će potrebu za ovom nužnom pomagačkom profesijom samo povećavati. Takođe, treba znati da psihoterapijski pristupi i tehnike se na Zapadu već odavno ne koriste samo kod mentalno i emocionalno oštećenih i disfukcionalnih osoba, već nalaze široku primenu u treningu i razvoju ličnih sposobnosti kod tzv. normalnih ljudi u svim sferama njihovog ličnog i profesionalnog života. Nakon prethodnog, kratkog i informativnog razmatranja evropske realnosti i prakse u ovoj oblasti, nameće se kratak i jednostavan odgovor o tome šta je neophodno uraditi u našoj sredini: treba se organizovati na nacionalnom nivou, na principima Strazburške deklaracije i evropskih iskustava – posebno francuskog – koje i ovog puta i u ovom domenu, ponovo zaslužuje da bude pravi uzor Srbiji. Praktično, potrebno je okupiti sve one koji su završili neku od psihoterapijskih škola, organizovati obuku iz psihopatologije, za sve one koji to nisu učili tokom svog bazičnog obrazovanja, a za psihologe i lekare koji to nameravaju da rade organizovati obuke od strane postojećih i aktivnih škola, koje nisu domaći “hibridi” već imaju svetski priznati legitimitet. Takvim, otvorenim, ali istovremeno stručnim i profesionalnim pristupom, na prvom mestu bi se zaštitila psihoterapija kao delatnost i stvorili neophodni uslovi za razvoj, ove kod nas još uvek nove ali neophodne profesije. Takođe, time bismo pomogli sopstvenoj državi da uspostavi odgovarajuće i najbolje pravne i zakonske okvire, a potencijalne klijente bismo zaštitili od svake vrste zloupotrebe i neefikasnosti.

Šta će se desiti ako se to ne uradi i ako se ovakvo stanje produži? Odgovoriću kratko i jasno: psihoterapija u Srbije će ostati samo puka (teoretska) akademska disciplina u okviru fakultetskih katedri i zastarela i neefikasna praksa u okviru duševnih institucija (odsustvo modernih škola, arogantni i kruti psihijatri i psiholozi – očigledno bez ikakvog rada na sebi, što je sama srž ove delatnosti), dok će cela Srbija biti ostavljena da luta u pogledu zadovoljenja svojih potreba iz ovog domena, i da ih u velikoj meri potraži kod onih koji se psihoterapijom bave “na crno”, ili još gore u verskim sektama, od kojih neke pružaju veoma slične usluge, kao i od raznih gatara, proroka, vidovnjaka, astrologa, numerologa, gurua i ostalih srodnih branši. Svirepo višestruko ubistvu u Jabukovcu (kod Negotina) je više nego rečit primer njihovog delovanja. Uz svaku otvorenost prema alternativama, duhovnosti, drugačijim pristupima i početnom istraživanju, (u praksi) protagonisti takvih “zanimanja” su često psihotični i neodgovorni pojedinci, kojima je i samima potrebna pomoć i lečenje i to prvenstveno: psihoterapijsko. Šarlatani svih vrsta i kalibara su u velikoj meri već popunili postojeću prazninu u ovoj sferi (što samo potvrđuje izvesnost ove prognoze), a ekspanziju verskih sekti ovde ćemo, izgleda, tek uskoro gledati, sa svim njenim pratećim negativnim posledicama: zloupotrebe i iskorišćavanja članova sekti (materijalno, radno, seksualno), totalitarizam, destruktivnost, špijunaža itd.

Da se to ne bi desilo, potrebno je da se otvori šira društvena debata na ovu temu i podrži jedna nova i napredna evropska inicijativa za strateško određivanje i pozicioniranje mesta i uloge psihoterapije u Srbiji. Naravno, odmah zatim treba pristupiti realizaciji usvojene koncepcije i evidentirati sve one koji se ovim poslom legalno i javno bave na stručan i odgovoran način, reorganizovati i dinamizirati rad već postojećeg Saveza (ili osnovati novi), kako bi ova pomagačka delatnost na najbolji način ostvarila svoju profesionalnu misiju i ispunila važnu društvenu i nacionalnu ulogu.

 

desimir@dijada.com

Leave a Reply

Your email address will not be published.

© 2022: Dijada | KABBO Theme by: D5 Creation | Powered by: WordPress