ČETIRI TIPA PARTNERSKIH ODNOSA

Inicijativa za unapredjenje i regulisanje
psihoterapijske delatnosti u Srbiji

Strazburšku deklaraciju Evropske asocijacije
za psihoterapiju možete preuzeti OVDE

Novinske članke o DIJADI pročitajte OVDE

“Novac se ponaša prema meni onako kako se ja ponašam prema drugim ljudima.”

Novac je jedna od centralnih stvari u našem životu i to nije nikakva novina. Kroz istoriju novac je uvek pratio čoveka. U nekim periodima novac je bio u formi bivola, kasnije zlatnika, a danas u formi kreditnih kartica i elektronskog plaćanja preko kompjutera, ali je uvek služio istoj svrsi. Kroz te razlike u formama novca, možemo pratiti razvoj čoveka i društva. Činjenica je da smo u poslednjim decenijama postali mnogo više zavisni od novca i da je novac danas prisutniji u našem svakodnevnom životu nego ikada ranije. Naša preokupiranost novcem je nekako ipak površna i svodi se na njegovo posedovanje, to je za nas prevenstveno nešto što stičemo i gubimo. Obično se ne upuštamo da razumemo njegove dublje aspekte, pravu prirodu i svrhu novca, kao i njegovu vezu sa nama samima, sa našom sopstvenom prirodom, procesom individualnog i grupnog osvešćivanja, i sopstvenim ličnim razvojem. Za ovo poslednje, novac predstavlja izvršni motivirajući faktor i merilo ostvarenosti. Cilj ovog našeg razmatranja je da bolje shvatimo prirodu i svrhu novca, drugim rečima: da izadjemo iz pozicije žrtve i nemoći, da preispitamo i korigujemo sopstvenu ličnu filozofiju po ovom pitanju, kao i da sebe motivišemo, kako bi uz usvajanje odredjenih principa i alata, bolje praktično funkcionisali u ovom važnom životnom domenu.

Ceo tekst pročitajte OVDE

_________________________________________________________________________________________________________________________

KAKO RAZVIJATI SPOSOBNOSTI NEOPHODNE
ZA BOLJU POSLOVNU KOMUNIKACIJU?

Osnovna greška u biznisu: akcenat na novac umesto na odnose.

Važnost komunikacije. Definicija. Cilj. Osnovni elementi: empatija, dijalog, slaganje.

Kriterijumi za analizu sopstvene komunikacije i proces ličnog usavršavanja.

Kada neko propadne u poslu, kada mora da zatvori radnju ili da ugasi firmu, to je najčešće zbog novca: ne može da plati poreze, kiriju, ne pokriva troškove proizvodnje, ne može da plati nadnice i sl. Iz toga, automatski i, rekao bih, površno i pogrešno, izvlači se zaključak da je: biznis jednako novac. Takva unutrašnja pozicija, bilo da je ona svesna ili nesvesna, fokusira čovekovu pažnju u tom pravcu i udaljava ga od onog što je dublje i bitnije, odnosno od onoga što predstavlja suštinu svakog posla ili biznisa, a to su: njegovi odnosi sa drugima.
Ako zamislimo dva obućara, koji na početku karijere imaju iste startne uslove, na primer, radnje im se nalaze u istoj ulici i obojica su podjednako dobri i vešti u svom zanatu. Dvadeset godina kasnije, jedan od njih ima fabriku cipela, dok je drugi i dalje sam u istoj radnji. Ako se zapitamo, kako je do toga došlo? Koji je to bio presudni faktor da ovaj prvi toliko napreduje. Odgovor je: komunikacija. Njemu je bilo lakše da radi sa šegrtima - obučava ih i nadgleda njihov rad - kasnije ih je zapošljavao i postepeno sve više proširivao svoj posao.
Komunikacija je danas jedna od često upotrebljavanih reči. Sam termin potiče od latinske reči communicare, što znači razgovarati, sporazumevati se, dogovarati se, raspravljati, izlagati nešto itd. Komunikacija se definiše kao "proces (ili zbir procesa) u kome se informacije emituju i primaju" (1) ili kao"proces emitovanja ili primanja signala i poruka ". (2) Pri tome se pojašnjava da pod "informacijama" podrazumevamo mnogo toga: činjenice, ideje, stavove, namere, ali i gestove, položaje tela, izraze lica, odevanje, zvuk ili boju. Pod "signalima i porukama" bismo mogli uvrstiti i predaju ili izmenu materijalnih objekata, kao na primer, poklona. U definiciji koja se koristi u kliringu, naglašava se da je to slanje ili primanje signala ili informacija izmedju dvoje ili više svesnih individua. Reč "svesnih" pojašnjava da se tu radi o komunikaciji koja proističe iz ličnog izbora, koja je odgovorna i koja uključuje etiku. Definicija koja bi bila bliža onome što bi odredili kao poslovna komunikacija, jeste da je to "proces svrsishodnog i razumljivog prenosa ideja misli i osećanja medu ljudima".(3)
U vezi sa definicijom je i pitanje cilja komunikacije, inače će predhodne definicije izgledati preterano široke. Prema njima su, telepatija, ili razmena vatre izmedju sukobljenih strana na bojnom polju, takodje vid komunikacije. Bez ulaženja u dubinu i širinu ovog pitanja, ako se ograničimo na posmatranje komunikacionih situacija, koje imamo u našim svakodnevnim odnosima sa drugima, zapazićemo da se cilj uvek odnosi na razumevanje (R), odnosno na bolje shvatanje nečega, počevši od čoveka samog, pa sve do najsitnijih pojedinosti, koje se odnose na predmet komunikacije. Faktori koje bi mogli da izdvojimo, a koji u medjusobnoj komunikaciji doprinose bržem dostizanju efekta razumevanja su sledeći:

Ceo tekst pročitajte OVDE

_________________________________________________________________________________________________________________________

ČETIRI TIPA PARTNERSKIH ODNOSA

Na sesije kliringa, bilo da se radi o kratkotrajnom savetovanju ili u svrhu nekog dužeg i dubljeg rada na sebi, najčešće dolaze osobe starosti izmedu 30 i 60 godina. Jedna od čestih oblasti njihovog interesovanja i rada, čak dosta često i dominantna, jeste: odnosi sa osobama suprotnog pola, odnosno muško-ženske relacije. Na osnovu sopstvenog dvadesetogodišnjeg iskustva, zavisno od stanja u pogledu njihovih partnerskih odnosa, podelio sam ih u četiri osnovne kategorije. Ove kategorije se lako diferenciraju na osnovu kriterijuma, koje u ovom tekstu navodim, ali ih ipak ne treba shvatiti kao monolitne blokove, s obzirom da postoji puno specifičnosti i medjusobnih preklapanja.

1. NAIVNO-DISFUNKCIONALNA KATEGORIJA. Ovde svrstavam sve one koji su navršili trideset godina a nisu udate ili oženjeni, niti imaju stalnog partnera. Njihove predhodne veze su po pravilu bile neuspešne i ostavile su odredjene negativne posledice, kako na emocionalnom tako isto i na mentalnom i telesnom planu. Naravno, ne u meri da bi odustali od traženja novog partnera, naprotiv, težnja za novim partnerom često i jeste njihova glavna preokupacija. U radu sa njima, lako se pronalaze mentalne, emocionalne i telesne disfukcionalnosti vezane za suprotni pol, u vidu komunikacionih teškoća i blokada, odsustva osećaja granica, manipulativnog ponašanja, stida i griže savesti, krutih mentalnih stavova, emocionalnih naboja ili hladnoće, odnosno odsustvo kontakta sa sopstvenim osećanjima, što sve i inače predstavlja standardne oblasti terapijskog rada. Njihove telesne disfunkcionalnosti se tiču odnosa prema seksu i sopstvenom telu.

Ceo tekst pročitajte OVDE

_________________________________________________________________________________________________________________________

Inicijativa za unapredjenje i regulisanje psihoterapijske
delatnosti u Srbiji

Psihoteraijska praksa i profesija dolazi u područje "marginalnih" delatnosti, što znači da u većini evropskih zemalja nacionalni parlamenti su imali prečeg posla i nisu nalazili vremena da se bave ovom materijom i da je zakonski uredjuju. Drugi, i verovatno jači razlog leži u razudjenosti i šarenilu ove pomagačke delatnosti, koja se u praksi odvija u formi davanja sesija, odnosno časova i gledano šire tu vrstu potrebe i prakse je realno teško urediti i kontrolisati. Globalno posmatrano, u Evropi bi se mogli izdvojiti tri pristupa psihoterapijskoj delatnosti:
1. Ruski pristup, koji je karakterističan i za ostale zemlje nekadašnjeg sovjetskog bloka, pa i republike nekadašnjeg JU prostora, ovu delatnost tretira kao područje medicine (psihijatrije), odnosno psihoterapija predstavlja subspecijalizaciju psihijatara. Modaliteti i škole uglavnom nisu diferencirane i razvijene, posebno ne one savremene, nema trenera sa licencama, tako da je to samo jedna forma akademskog obrazovanja, bez stvarnog treninga i ličnog rada. Sama teorija i kasnija praksa je bazirana na nekoj vrsti rane psihoanalize (iz doba parne mašine) i teoretisanju uglavnom Frojdovih dela. Praktično, (i to je ono što je najgore) ta kakva-takva psihoterapija je dostupna jedino malom broju ljudi i to onima koji su vec postali psihijatrijski pacijenti i hospitalizovani su u njihovim institucijama, dok psihoterapija kao organizovana i uredena privatna praksa u suštini ne postoji, odnosno javlja se tek u tragovima. Interesantno je, da profesionalna i kolegijalna pomoć koja se sa Zapada u zadnjim godinama pruža bivšim socijalističkim zemljama takodje forsira psihoanalizu, iako se radi o zastareloj metodi, koja bi inače sasvim izumrla na Zapadu da nije podržana jakim sistemom socijalnog osiguranja i lekarskim establišmentom. Tako da se danas i u ovoj oblasti srećemo sa istim fenomenom: prodajom zastarele tehnologije, koja je u predhodnim decenijama bila veoma prisutna i izražena u privredi i industriji.

Ceo tekst pročitajte OVDE