Desimir D. Ivanović
Pravci rada na seminaru - radionici

“Novac se ponaša prema meni onako kako se ja ponašam prema drugim ljudima.”

Novac je jedna od centralnih stvari u našem životu i to nije nikakva novina. Kroz istoriju novac je uvek pratio čoveka. U nekim periodima novac je bio u formi bivola, kasnije zlatnika, a danas u formi kreditnih kartica i elektronskog plaćanja preko kompjutera, ali je uvek služio istoj svrsi. Kroz te razlike u formama novca, možemo pratiti razvoj čoveka i društva. Činjenica je da smo u poslednjim decenijama postali mnogo više zavisni od novca i da je novac danas prisutniji u našem svakodnevnom životu nego ikada ranije. Naša preokupiranost novcem je nekako ipak površna i svodi se na njegovo posedovanje, to je za nas prevenstveno nešto što stičemo i gubimo. Obično se ne upuštamo da razumemo njegove dublje aspekte, pravu prirodu i svrhu novca, kao i njegovu vezu sa nama samima, sa našom sopstvenom prirodom, procesom individualnog i grupnog osvešćivanja, i sopstvenim ličnim razvojem. Za ovo poslednje, novac predstavlja izvršni motivirajući faktor i merilo ostvarenosti. Cilj ovog našeg razmatranja je da bolje shvatimo prirodu i svrhu novca, drugim rečima: da izadjemo iz pozicije žrtve i nemoći, da preispitamo i korigujemo sopstvenu ličnu filozofiju po ovom pitanju, kao i da sebe motivišemo, kako bi uz usvajanje odredjenih principa i alata, bolje praktično funkcionisali u ovom važnom životnom domenu.

Novac je kompleksna tema. Prisutan je svuda, i često predstavlja samu srž svih ljudskih relacija i aktivnosti. On je nešto slično kao vazduh koji dišemo. Ipak, vazduh ne možemo prisvojiti, steći ili izgubiti. No, kao sto smo vazduhom i disanjem neraskidivo povezani sa prirodom i svojim bližim i daljim okruženjem, tako smo isto novcem povezani sa ljudima. Ako je tačno da se naša svesnost može podizati samo u relaciji sa drugima, onda novac u tome igra nesumnjivo važnu ulogu. I, kao što nikada ne razmišljamo o tome da prestanemo sa disanjuem, zar nebi isto tako, lako i spontano, trebali da se odnosimo i u našim relacijama sa drugima, tokom medjusobnog protoka novca. Jer, kao i vazduha, novca postoji svuda i ima ga u neograničenim količinama.

Iz tog razloga, gornji moto koji se nalazi u zaglavlju ovog članka je izabran kao ideja vodilja našeg ličnog pristupa u obradi ove teme.

Ekonomisti nas uče da se prava vrednost neke novčane valute odredjuje prema količini zlata koja se za nju može kupiti. Možda je to i za nas neki dobar trag. Da probamo da ga malo sledimo i da vidimo šta iz toga može naučiti. Prvo, zlato je metal koji je svuda prisutan, opet slično vazduhu, ali se nalazi po pravilu samo u tragovima, u vidu finog praha. Veoma retko se sreće u gromadama i većim količinama. Ima specifični afinitet prema svetlu, koje upija ali ne zadržava, već ga odmah izračuje ponovo napolje. Ima stabilnu strukturu i veliku specifičnu težinu. Veoma je elastičan metal ( od jednog grama zlata može se napraviti nit duga dva kilometara ) i jak je (žica prečnika dva milimetara može da drži teret od 60 kilograma).

U ovim karakteristikama zlata kao metala krije se i odredjena simbolika, koja nam može pomoći da bolje razumemo i unapredimo sopstveni odnos prema novcu.

Dobar deo našeg odnosa sa novcem je vezan i za nas poslovni identitet. Ko sam ja zapravo u poslovnom smislu? Sta sam naučio, za šta sam se školovao, šta znam, u čemu sam ja to posebno dobar i šta volim da radim ? Iz kog domena su moji prirodni kvaliteti i talenti? U jevrejskoj kulturi se smatra da najveći greh koji jedna osoba može da učini prema Bogu je, da ne koristi svoje prirodne nadarenosti i talente. Kada to saznamo, onda nam predstoji još jedan značajan korak, a to je da sa ideje bavljenja sobom ( “how can I look after myself”) predjemo na to: kako biti koristan drugima (“ how can I serve mankind”).

Odnos prema novcu svakog pojedinca u velikoj meri je vezan i za nasledje i porodične šablone. Ernst Jinger, kaže: “ Presudno je što većina ljudi nije, u duši svojoj, sposobna za bogatstvo, čak ni za vrlo skromno imanje. Ako im ipak spolja pripadne, ono im isklizne i nestane bez traga. Možda ih još i unesreći.” Naravno, ti unutrašnji negativni šabloni i programi se mogu osvestiti, demistifikovati, i svesno i odgovorno preuzeti nove pozicije i stavovi. Svaki pojedinac može da realno i odgovorno odredi svoje finasijske i materijalne ciljeve, da razvije disciplinu i odgovornost u pravcu njihovog sprovodjenja, kao i da uspostvljanjem ličnog knjigovodstva prati ostvarljivost i realizaciju zacrtanog.

Šta je zapravo novac i kako bi ga mogli definisati? Za pristup i potrebe ove radionice, mi novac definišemo kao nešto za šta razmenjujemo svoju životnu energiju. To je ono što dobijamo u zamenu za svoje potrošeno vreme i energiju.

Cilj rada na temu novca je ostvariti finasijsku nezavisnost i samostalnost, koju bi opisno predstavili kao stanje: kada nešto što nam ne odgovara, ne moramo da radimo iskljućivo radi novca i kada ne moramo da se odričemo nečega, do čega nam je stvarno stalo, samo zato što nam za to nedostaje novac.

I više od toga, ova radionica nam može značajno pomoći da kroz proces dubljeg razumevanja našeg ličnog odnosa prema novcu otkrivamo svoje najviše životne ciljeve i samu svrhu našeg zivota. U tom smislu, učestvovanje na ovoj praktičnoj radionici predstavlja jednu interesantnu i uzbudljivu avanturu, nalik na mitske priče o traganju za izgubljenim blagom. Poenta tih priča i njihova sakrivena poruka je da se zlato zaista krije u svakome od nas. Videli smo već da se taj metal obično nalazi u formi finog praha koji želi sunce, pa shodno tom simbolizmu, sopstvene senzibilnosti i talente treba prepoznati, sakupiti, dati im formu i estetiku, izneti na svetlo dana i sa njima svakodnevno ulaziti u odnose otvorene i odgovorne razmene sa drugima.

Desimir D. Ivanović , učitelj kliringa i trener za ljudske resurse. Osnivač i direktor “Dijade” Agencije za lični razvoj, komunikaciju i savetovanje, sa sedištem u Zaječaru. Diplomirani inženjer, specijalista za organizaciju rada (obuka i razvoj kadrova). Od 1990 do 2004. godine je uglavnom živeo i radio u inostranstvu, u više zemalja Evrope, Kanadi, SAD i Australiji.

_________________________________________________________________________________________________________________________

KAKO RAZVIJATI SPOSOBNOSTI NEOPHODNE
ZA BOLJU POSLOVNU KOMUNIKACIJU?

Desimir D. Ivanović
dipl.inž., trener kliringa

Osnovna greška u biznisu: akcenat na novac umesto na odnose.

Važnost komunikacije. Definicija. Cilj. Osnovni elementi: empatija, dijalog, slaganje.

Kriterijumi za analizu sopstvene komunikacije i proces ličnog usavršavanja.

Kada neko propadne u poslu, kada mora da zatvori radnju ili da ugasi firmu, to je najčešće zbog novca: ne može da plati poreze, kiriju, ne pokriva troškove proizvodnje, ne može da plati nadnice i sl. Iz toga, automatski i, rekao bih, površno i pogrešno, izvlači se zaključak da je: biznis jednako novac. Takva unutrašnja pozicija, bilo da je ona svesna ili nesvesna, fokusira čovekovu pažnju u tom pravcu i udaljava ga od onog što je dublje i bitnije, odnosno od onoga što predstavlja suštinu svakog posla ili biznisa, a to su: njegovi odnosi sa drugima.
Ako zamislimo dva obućara, koji na početku karijere imaju iste startne uslove, na primer, radnje im se nalaze u istoj ulici i obojica su podjednako dobri i vešti u svom zanatu. Dvadeset godina kasnije, jedan od njih ima fabriku cipela, dok je drugi i dalje sam u istoj radnji. Ako se zapitamo, kako je do toga došlo? Koji je to bio presudni faktor da ovaj prvi toliko napreduje. Odgovor je: komunikacija. Njemu je bilo lakše da radi sa šegrtima - obučava ih i nadgleda njihov rad - kasnije ih je zapošljavao i postepeno sve više proširivao svoj posao.
Komunikacija je danas jedna od često upotrebljavanih reči. Sam termin potiče od latinske reči communicare, što znači razgovarati, sporazumevati se, dogovarati se, raspravljati, izlagati nešto itd. Komunikacija se definiše kao "proces (ili zbir procesa) u kome se informacije emituju i primaju" (1) ili kao"proces emitovanja ili primanja signala i poruka ". (2) Pri tome se pojašnjava da pod "informacijama" podrazumevamo mnogo toga: činjenice, ideje, stavove, namere, ali i gestove, položaje tela, izraze lica, odevanje, zvuk ili boju. Pod "signalima i porukama" bismo mogli uvrstiti i predaju ili izmenu materijalnih objekata, kao na primer, poklona. U definiciji koja se koristi u kliringu, naglašava se da je to slanje ili primanje signala ili informacija izmedju dvoje ili više svesnih individua. Reč "svesnih" pojašnjava da se tu radi o komunikaciji koja proističe iz ličnog izbora, koja je odgovorna i koja uključuje etiku. Definicija koja bi bila bliža onome što bi odredili kao poslovna komunikacija, jeste da je to "proces svrsishodnog i razumljivog prenosa ideja misli i osećanja medu ljudima".(3)
U vezi sa definicijom je i pitanje cilja komunikacije, inače će predhodne definicije izgledati preterano široke. Prema njima su, telepatija, ili razmena vatre izmedju sukobljenih strana na bojnom polju, takodje vid komunikacije. Bez ulaženja u dubinu i širinu ovog pitanja, ako se ograničimo na posmatranje komunikacionih situacija, koje imamo u našim svakodnevnim odnosima sa drugima, zapazićemo da se cilj uvek odnosi na razumevanje (R), odnosno na bolje shvatanje nečega, počevši od čoveka samog, pa sve do najsitnijih pojedinosti, koje se odnose na predmet komunikacije. Faktori koje bi mogli da izdvojimo, a koji u medjusobnoj komunikaciji doprinose bržem dostizanju efekta razumevanja su sledeći:
1. Empatija (E). Definišemo je kao "uključivanje osećanja ". Komunikacija nije samo mentalni proces. čovek učestvuje i sa svim onim što oseća. Ako su ta osećanja pozitivna, lakše se ostvaruje razumevanje.
2. Dijalog (D). Za lošu komunikaciju se ponekad kaže da je to "dijalog gluvih", što će reći da izostaje slušanje i naknadno razmišljanje ili unutrašnja kontemplacija i obrada o onome što se čulo od druge strane, kao i uticaj, uplivisanje toga na nastavak razgovora i obilikovanje zajedničkih stavova.U pregovorima često srećemo takvu situaciju, kada su obe strane ukopaju u svoje rovove i nisu spremni da prave nikakve stvarne pomake. Takve situacije se onda završavaju na sudu (princip pravde), ili na bojnom polju (princip jačih zuba i mišića).
3. Slaganje (S), realnost, zajednički interesi. Lakše je graditi odnos i brže stići do uzajamnog razumevanja ako imamo isto ili slično mišljenje, odnosno interese, po bitnim pitanjima.
Iz ovoga proističe da je:

R = E + D + S

Komunicirajući sa drugima čovek na najbolji način predstavlja sebe u najširem smislu te reči. Komunikacija nas otkriva i izlaže riziku da mi sami, naši stavovi ili interesi, koje zastupamo, budu prepoznati i prihvaćeni ili pak odbačeni. Znači, da će najvećim delom kvalitet naše komunikacije zavisiti od stupnja razvijenosti naših opštih sposobnosti, kao i od toga u kojoj meri smo načisto sa stavovima i interisima koje zastupamo . Drugi faktor koji će uticati na kvalitet ili efektnost nečije komunikacije jeste iskustvo ili trening. U klirinu primenjujemo na destine vežbi komunikacije, koje imaju za cilj razvoj svih onih bitnih sposobnosti koje sadrži komunikacioni proces, kao što je: sposobnost opuštanja u prisustvu drugih, fokusiranje pažnje, sposobnost suočavanja ili konfrontacije, slanje komunikacije, prijem ili slušanje, ignorisanje ličnih prvokacija ili sabotaža, kompletiranje komunikacionih ciklusa, podsticanje i potvrdjivanje, emocionalne kontaminacije ili prvokacije i druge. Uvežbavanje i napredovanje kod svake od ovih pojedinačnih vežbi doprinosi popravljanju opštih komunikacionih sposobnosti, i dovodi do bolje i efektnije komunikacije. Oba ova faktora: rad na sebi, kojim se u osnovi bavi lični razvoj, terapija, koučing ili trening iz komunikacije, su relativno spor i dugotrajan proces, koji zahteva rad sa dobro obučenim i specijalizovanim kadrovima, koji postoje samo u razvijenijim sredinama.
U ovom poslu se dosta teško napreduje kada čovek sam sebe posmatra i samostalno uči i dogradjuje se. To donekle postaje lakše kada kroz predhodni ili uporedni lični rad na sebi (mentalni i emocionalni) i trening iz komunikacije već napravi neke pomake. Ipak, o čemu bi svako mogao da povede više računa u svojim poslovnim komunikacijama sa drugima:
1. Ekstravertnost - intravertnost. Svaki čovek je po prirodi više ekstravertan ili intravertan. U komunikaciji i jedna i druga pozicija su podjednako važne. Ekstravernost je neophodna kada se govori, kada se pružaju dokazi ili obrazlažu stavovi, vrši prezentacija nečega i sl. Intravernost je neophodna kod pripreme, izbora i osmišljavanja nastupa ili pregovaračkih strategija, kao i kod kasnije analize, izvlačenja zaključaka i donošenja odluka. Kada čovek kod sebe nije izbalansirao ove dve krajnosti, onda ekstravertne osobe mogu ostaviti utisak negativan utisak na druge, kao: osećaj agresivnosti, arogancije, površnosti i dr. Intravertne osobe mogu delovati povučeno, nesigurno, neubedljivo. Stres, frustracija i nezadovoljstvo pratiće i jednu i drugu krajnost. Zato je potrebno da ljudi koji su po prirodi više ekstravertni, češće stavljaju sebe u "drugi plan" i da treniraju da budu pažljivi slušaoci, nastojeći pri tome da bolje shvate i više se užive u poziciju drugih. Intravertni treba da koriste svaku priliku da uzmu reč i da vežbaju da duže i glasnije govore.
2. Centriranost - integrisanost uma, emocija i tela. Dominantni nivo funkcionisanja kod većine ljudi je mentalni, pri čemu se ignorišu emocije i telesne senzacije. Zanemarivanje takvih signala, kao i loše baratanje sa njima: brzopletost i odsustvo strategije kod njihovog ispoljavanja, može poslovnog čoveka skupo da košta, posebno kada se radi o važnom nastupu ili u momentu donošenja važnih odluka. Iz psihoterapije znamo da takva odsečenost, razdeljenost izmedu uma i emocija, daje negativne konsekvence na čovekovo ukupno psihološko i telesno zdravlje.
3. Poslovan čovek mora biti odgovoran za svoje mentalno i emocionalno stanje i sposoban do dobro upravlja sa samim sobom. Tu spada i etika: mora znati šta je u redu a šta nije u vezi sa svojim poslom, kao i granice fleksibilnosti do kojih može da ide, i konsekvence koje je spreman da preuzme u pogledu rizika. Takodje, treba da bude spreman da se suoči sa mentalnim stavovima i emocijama drugih. Čovekove misli i osećanja su ponekad sklona naglim promenama, koja kad-kad mogu biti blokirajuća i zastrašujuća. Šta da čini neko koji na samom početku važnog sastanka bude preplavljen negativnim mislima i uznemirujućim i teško definisanim osećanjima? Ne može tek tako da ustane i ode. Da li su to samo tigrovi od papira, ili neki važni signali i podsticaj da otvori neke nove puteve? Možda samo treba da se podseti, ili da ponovo preispita, svoje preuzete obaveze ili ciljeve koje je sam sebi postavio?
4. Kompletirati komunikacione cikluse. Odgovarati na poštu. Potvrditi prijem nečije pošiljke. Dati fidbek osobi koja to očekuje, i slično. Ponekad je neophodno diplomatski izbeći odgovor ili ignorisati nešto što je očigledna glupost.
5. Biti spreman da se suoči sa krizom u odnosima. Ljudski odnosi su prilično nestabilna kategorija. Kod malih firmi preterana zavisnost od neke druge firme ili osobe, u slučaju promene odnosa, može dovesti do bankrotstva. Uporedno sa izgradnjom nekog odnosa i uspostavljanja stabilnih relacija, treba razvijati i ostale alternativne opcije, tako da se nikada ne dodje u poziciju zavisnosti.
6. Biti otvoren i znatiželjan i izbegavati brzo donošenje sudova o drugima. Ako nekog treba bolje upoznati, postavljati odabrana pitanja i biti pažljiv slušalac. Slušanje i držanje pažnje na drugome je akt afiniteta.
7. Biti strpljiv. Komunikacija, gradnja odnosa, ostvarivanje razumevanja, prijateljstvo, je po pravilu vrlo spor proces. Ne žuriti se. Uspešan poslovan čovek bi trebalo da ima razvijen svoj "privatni krug" i dovoljno dobrih odnosa i prijatelja u njemu, kako ne bi osećao hroničnu "glad" za bliskost i stvaranje novih prijateljstva u svom "poslovnom krugu". Poslovna prijateljstva su determinisana interesom i potrebom za ličnim i profesionalnim uspehom ili materijalnim opstankom, te obično traju samo do one tačke dokle se ti zajednički interesi poklapaju. Da parafraziram Engleze po pitanju njihove spoljne politike: "Engleska nema svoje večne prijatelje, ali ima svoje večne interese".
8. I na kraju, kod suočavanja sa problemima i konfliktima, kada je potrebno donositi odluke, dati prednost onim rešenjima koja čoveka ili firmu čine bližim i otvorenijim za druge, umesto da ga udaljavaju i zatvaraju.
________________
Predavanje održano u Beogradu, 8. januara 2003. godine, studentima četvrte godine Fakulteta organizacionih nauka.

KLIRING je sistem teorije i prakse, koji se koristi kod pomaganja ljudima radi rešavanja njihovih problema i životnih teškoća, proisteklih iz sopstvenih mentalnih, emocionalnih, telesnih i duhovnih uzroka i potreba, kao i medjusobnih odnosa sa drugima. Praksa kliringa se odvija putem komunikacije i kontemplacije izmedju obučenog klirera i klijenta, na nivou svesnih individua, u ravnopravnom, sigurnom i etičkom odnosu.
Cilj kliringa je da pomogne ljudima da razviju svoje sposobnosti za odnose sa drugima i da potpunije koriste svoje potencijale i talente, kao i da unaprede stupanj svoje autonomije i slobode, sposobnost izbora (donošenja odluka) i podignu nivo lične odgovornosti.
Kliring se najviše koristi u oblasti ličnog razvoja, menadžmenta i psihoterapije.

KOUČING je veština pomaganja drugima kako bi oni na svom radnom mestu iskoristili sve svoje potencijale i ostvarili maksimum efikasnosti.

Naravno, radi se najviše o čovekovim umnim sposobnostima. No, do danas, u nauci još uvek nemamo definiciju o umu. S toga, ako je komunikacija uglavnom umna aktivnost, razumljivo je da je nije moguće definisati neki proces, kada su nam ključni elementi tog procesa do kraja nepoznati.
U kliringu, um se definiše kao skup svih neshvaćenih i neiskuminiciranih sadržaja. Ima četiri dela: (1) sakupljac informacija; (2) centralni analizator; (3) donosilac odluka, i (4) ego ili ličnost. Um se još deli na svesni i podsvesni.
U osnovi, danas, sve razvijenije škole psihoterapije i ličnog razvoja imaju sopstvenu paradigmu o umu, teoriju o tome kako nastaju aberacije (duševna patologija) i, metod (i tehnike) lečenja ili oslobadjanja. Činjenica da postoji toliko veliki broj različitih škola i pristupa (oko četrdeset) takode govori o složenosti rada sa umom, kao i o težini objektivnog i jasnog definisanja tog pojma.

L i t e r a t u r a:
1. L. Džamć, Public relations F&F: priručnik za praktične preduzetnike, Beograd, 1995.
2. J. P. Chaplin, Dictionary of psychology, New York, 1985.
3. V. Filipović, M. Kostić, S. Prohaska, Odnosi s javnošću, Beograd, 2001.

___________________________________________________________________________________________________________

ČETIRI TIPA PARTNERSKIH ODNOSA

Desimir D. Ivanovic
trener kliringa

Na sesije kliringa, bilo da se radi o kratkotrajnom savetovanju ili u svrhu nekog dužeg i dubljeg rada na sebi, najčešće dolaze osobe starosti izmedu 30 i 60 godina. Jedna od čestih oblasti njihovog interesovanja i rada, čak dosta često i dominantna, jeste: odnosi sa osobama suprotnog pola, odnosno muško-ženske relacije. Na osnovu sopstvenog dvadesetogodišnjeg iskustva, zavisno od stanja u pogledu njihovih partnerskih odnosa, podelio sam ih u četiri osnovne kategorije. Ove kategorije se lako diferenciraju na osnovu kriterijuma, koje u ovom tekstu navodim, ali ih ipak ne treba shvatiti kao monolitne blokove, s obzirom da postoji puno specifičnosti i medjusobnih preklapanja.

1. NAIVNO-DISFUNKCIONALNA KATEGORIJA. Ovde svrstavam sve one koji su navršili trideset godina a nisu udate ili oženjeni, niti imaju stalnog partnera. Njihove predhodne veze su po pravilu bile neuspešne i ostavile su odredjene negativne posledice, kako na emocionalnom tako isto i na mentalnom i telesnom planu. Naravno, ne u meri da bi odustali od traženja novog partnera, naprotiv, težnja za novim partnerom često i jeste njihova glavna preokupacija. U radu sa njima, lako se pronalaze mentalne, emocionalne i telesne disfukcionalnosti vezane za suprotni pol, u vidu komunikacionih teškoća i blokada, odsustva osećaja granica, manipulativnog ponašanja, stida i griže savesti, krutih mentalnih stavova, emocionalnih naboja ili hladnoće, odnosno odsustvo kontakta sa sopstvenim osećanjima, što sve i inače predstavlja standardne oblasti terapijskog rada. Njihove telesne disfunkcionalnosti se tiču odnosa prema seksu i sopstvenom telu. To su po pravilu loši ljubavnici, osobe koje imaju problema sa orgazmom i potencijom. Često se radi o vrlo intelegentnim, obrazovanim i privlačnim osobama, ponekad vrlo uspešnim na profesionalnom planu. Takva disproporcija i neharmoničnost u razvijenosti pojedinih funkcionalnih sposobnosti, kao da čini njihov unutrašnji konflikt još oštrijim i težim u smislu pronalaženja sopstvenog "puta spasenja". Kada se radi o devojkama iz ove kategorije, naročito onim obrazovanim, koje po interesu za rad na sebi, zapravo i predstavljaju najčešću klijentelu, često srećemo vrlo visoke standarde u pogledu budućeg partnera. One traže muškarca sličnih godina, obrazovanog, fizički privlačanog, zdravog, uspešnog u svom poslu, solidnih materijalnih prihoda, i plus: da je slobodan i zaljubljen u nju. Objektivno posmatrano: mala brojnost takvih kandidata i odsustvo fleksibilnosti, odnosno dosledna istrajnost u implementaciji ovih visokih kriterijumima, kao i osećaj karakterističan za to životno doba "da ima još puno vremena", su najčešći razlozi što takve osobe udju i u svoje četrdeste godine bez, partnera. Zato sam nazvao ovu kategoriju, pored disfunkcionalna još, i naivna. U čemu je zapravo njihova iluzija? Pa jednostavno, posle trideste godine retko se može naci, u isto vreme, i uspešan i slobodnan muškarc. Takva kombinacija je tada relativno retka. Ti muškarci su se mogli sresti samo u predhodnoj dekadi. U tridesetim, uspešni muškarci su vec oženjeni, ili imaju stalnu partnerku, a oni koji su slobodni pripadaju ovoj istoj naivno-disfunkcionalnoj kategoriji, što naravno, nije uvek lako uočljivo. Takva veza se onda često završava novim razočarenjem, osim u onim kombinacijama kada su im individualne patologije medjusobno kompatibilne.
Zašto je to tako? Kakva je to bitna razlika izmedju dvadesetih i tridestih godina? Životna energija koja se nalazi u svakoj osobi je do kraja dvadesetih godina, tacnije do 26 ili 27. godine usmerena na telesni i ukupni razvoj organizma. Nakon tog perioda, telesni razvoj se završava i ta energija, koja sada postaje slobodna, treba da bude ponovo u nešto kanalisana, kako ne bi postala "divlja" i tako počela da stvara uslove za nastajanje i razvoj duševne patologije. U najkracem, nju je najbezbednije kanalisati u dva pravca. Jedan pravac je posao, a drugi formiranje sopstvene porodice, odnosno redovan seksualni život. Vecina ljudi u tom dobu to tako i uradi. Naravno, postoje i mnogobrojne forme kompezacija, i u osnovi, bolje ili lošije ekonomisanje sa sopstvenom životnom energijom. Neko ko je umetnik, naučnik ili sportista, posebno ako je ambiciozan i ima visoke ciljeve, može da napravi dobar izbor, tako što ce više svoje energije usmeri u tom pravcu, dok ce svoj seksualni život i osnivanje porodice staviti , za odredeno vreme, u drugi plan. Tu sada odredenu ulogu igraju i razlike u polovima. Ako uzmemo da je osnovni cilj braka radjanje i podizanje dece, onda devojkama nakon četrdesete godine može biti vec kasno za brak. U stvarnosti to i jeste najčešce tako. Da parafraziram Čarlsa Bernera, osnivača kliringa, koji kaže: vecina devojaka se uda do svoje tridesete godine; od 30-te do 40-te, situacija se menja - udace se samo polovina, dok ce druga polovina ostati neudata, i ta polovina koja se nije udala do svoje četrdesete godine se verovatno nece nikada ni udati. Muškarci su tu naravno u povoljnijoj poziciji. Naročito intelektualci, koji počinju da se poslovno iskazuju tek posle četrdesete godine. Otuda i ona narodna izreka: Oženi sina kad hoceš, a cerku udaj kad možeš. Što se tiče muškaraca iz ove kategorije, oni su često psihološki nezreli i nisu spremni da preuzmu odgovornost koju nosi brak. Plaši ih svakodnevno suočavanje sa haotičnim ženskim umom, njihovom stalnom potrebom da budu slušane, česti iskazi nezadovoljstva i emocionalne drame.
Ponekad, čak i kratak izlet ili avantura sa osobom koja dobro funkcioniše, ovoj kategoriji može da dosta pomogne. Takvo iskustvo im obezbjeduje dobar model za uspešan i funkcionalan odnos, koji njima obično nedostaje, i može da im povrati, često već davno, izgubljeno samopouzdanje i nadu. Uz to, fizički kontakt i doživljaj sopstvenog tela kroz seksualni odnos može biti značajan prelomni trenutak za susret i kratkotrajnu integraciju uma i tela, i (za neke od njih) nikada ranije doživljeni osećaj potpunog zadovoljstva. Setimo se samo jednog od velikih pionira: Vilhejma Rajha, koji je tvrdio da su jedini momenti istinskog psihološkog zdravlja prisutni samo u tih nekoliko minuta nakon orgazma.
I muškarcima i ženama u ovoj kategoriji, a naročito u tridesetim godinama, s obzirom da su tada svi putevi još uvek otvoreni, je veoma dobro da investiraju u sebe i svoj lični razvoj. Veliki broj njih tada još uvek nije svestan činjenice da im je neophodna pomoćsa strane, od drugog, niti znaju kako da to ostvare. Kliring im pomaže da se oslobode emocionalnih naboja i opterećenja vezanih za predhodne veze, da steknu sposobnost za bolji kontakt i bliskost sa drugim osoboma, da sagledaju bolje svoje ciljeve, da se oslobode stida i griže savesti, kao i predrasuda i fiksiranih stavova u vezi sopstvenog tela, seksualnosti i suprotnog pola. Time se otvara put za bolji odnos sa sopstvenim emocijama i sopstvenim telom, čije stvarne potrebe ova kategorija hronično ignoriše. Nakon četredesete, uobičajni krizni period sa kojim se susreću svi ljudi, ovu kategoriju još teže pogada. Kliring im tada pomaže da se sa krizom lakše suoče, da redefinišu svoje životne ciljeve i da otkriju nove motive i životni elan neophodan za budućnost.

2. KATEGORIJA DOMAĆICA - DOMAĆIN. U ovu svakako najbrojniju kategoriju, svrstao bih sve one koji žive zajedno, obično venčani, i imaju zajedničke projekte vezane za radanje i podizanje dece, posao, novac, kuću i dr., ili imaju stalnog seksualnog partnera. S obzirom da smo svi začeti u medusobnoj vezi oca i majke i najčešće rodjeni u porodicama, to nam dode kao prirodna shema iz detinjstva, koju nesvesno želimo da sledimo i reprodukujemo. Ona proizilazi i iz naših najdubljih instiktivnih impulsa za opstankom vrste, kao što je i snažno podržana od crkve i društva, s toga, bar za većinu ljudi, ovo bi bila najbolja kategorija u kojoj bi se trebalo naći krajem svojih dvadesetih godina.
Problemi na koje se najčešće nailazi kod ove kategorije su veoma brojni i raznovrsni, kao što nam to govori i narodna izreka: svi srećni brakovi su srećni na isti način, dok je svaki nesrećan brak nesrećan na svoj način. Kao ni kod ostalih kategorija, u jednom ovakvom kratkom tekstu ne možemo da se upustimo u neko šire i iscrpnije razmatranje sveukupne problematike partnerskih odnosa. Sumirano, veliki deo teškoća sa kojima se parovi svakodnevno susreću proističu iz medjusobne nekompatibilnosti, u pogledu zajedničkih ciljeva, vrednostnih sistema, životnog stila i dr. To se posebno odnosi na zajednički seksualni život, što samo potvrdjuje već rašireno uverenje da svi problemi iz medjusobnih partnerskih odnosa potiču iz spavaće sobe. Seksualna energija i to kako se sa njom barata, odnosno kakav seksualni život neko vodi, predstavlja najbolju sliku, ili najbolji psihološki test, neke osobe u celini. Kakav će biti seksualni život izmedu dvoje ljudi zavisiće od više faktora: medjusobne prisnosti, poverenja, fizicke privlačnosti, odnosa sa sopstvenim telom, zdravlja, iskustva, ali i drugih faktora koje često nije lako dokučiti, a koji čine da seksulni odnos kod pojedinih parova bude potpuni debakl, a kod drugih da ide do nivoa vrhunskog zadovoljstva, i to ne samo telesnog, već i emotivnog i duhovnog. Kada je ova druga situacija u pitanju, takvi parovi su u startu opušteniji i lakše funkcionišu u medusobnom odnosu, gotovo i da im nije neophodno da budu vezani drugim zajedničkim projektima, a lakše i jednostavnije kompenziraju u druženjima sa drugima sve ono što im nedostaje u odnosu sa svojim bračnim partnerom. Medjutim, kako veliki broj ljudi u brak i medjusobni život stupaju kao mladi i neiskusni, ili iz predhodne naivno-disfunkcionalne kategorije, često je njihov zajednički seksualni život u samom startu problematičan. Takva veza je onda potencijalno stalno nemirna i uzburkana i teže ju je štititi i očuvati. U tom slučaju, zajednički projekti koji povezuju dve osobe, postaju neophodni da bi se veza održala, kao što su: radanje i podizanje dece, zajednička profesionalna aktivnost, imovinski i materijalni interesi, ali i sve drugo što za oba partnera ima smisla kao deo istih ili sličnih sistema vrednosti i što u krajnosti kanališe zajedničku energiju ka istom cilju.
Kliring, putem individualnog rada ili radom u paru, pomaže im da ostvare veći stupanj medjusobnog razumevanja, povećaju dijalog i bliskost, kao i da osveste i bolje definišu svoje zajedničke ciljeve, odnosno medjusobna očekivanja i pravila igre (ugovor).

3. EMOCIONALNO-SEKSUALNI ADIKTI. Ovde dolaze oni koji imaju više od jednog seksualnog partnera ili koji često menjaju svoje partnere. Zatim, osobe koje su sklone vanstandardnim seksualnim praksama ili svakodnevnom seksualnom samozadovoljavanju. Tu mogu spadati i pojedine osobe iz prve kategorije i u tom smislu se ove dve kategorije mogu donekle preklapati, kao što je to slučaj i sa drugom i četvrtom kategorijom.
Kao i kod drugih adikcija, na primer kod droge i alkohola, i ovde mogu biti različiti uzroci, koji svi zajedno često za krajnju pozadinu imaju stid i grižu savesti. Osećaj stida je kao neka unutrašnja rana, koja stalno krvari, kao trajni i nepopravljivi hendikep. Čovek oseća da nije isti kao ostali, da je u nečemu faličan i da to ne može da ispravi. Ima osećaj da se mora sakrivati, kako drugi nebi otkrili tu njegovu manjkavost. Ne javlja se kada je osoba sama ili u paru, već uglavnom onda kada se nalazi u grupi. Stid nastaje u ranoj, predverbalnoj razvojnoj fazi i kasnije biva potisnut i prikriven, sa širokom lepezom ispoljavanja i često zapanjujućim posledicama. Griža savesti, gledano razvojno, nastaje kasnije, kada je dete počelo da više opšti sa spoljašnjim svetom i da doživljava konsekvence svojih akcija. To je dakle specifičan doživljaj nagrade ili kazne za neku izvedenu radnju. Za razliku od stida koji je jedan generalni i opšti osećaj, griža savesti se uvek odnosi na nešto odredeno, na nešto konkretno, što je uradjeno a što nije trebalo, ili na nešto što je propušteno da se učini, a trebalo je to uraditi. Griža savesti je do odredjene mere pozitivna kategorija, iz tog osećaja može da se uči, koriguje neki deo sebe ili svog ponašanja, i postepeno razvije sopstvena etika. Sa stidom nije tako. Običan čovek ne pravi razliku izmedu ova dva osećanja, pa su ona obično medjusobno pomešana, te tako postaju još teže dostupna za neki tretman i pročišćavanje, a samim time postaju izraženija i stabilnija u svojim neposrednim i negativnim efektima.
Pored stida i griže savesti, koje su predstavljale mentalnu i emocionalnu bazu za pojavu i uspostvljanje neke adikcije, i od koje se teško osloboditi sve dok ta osnova ostane netaknuta, sve adikcije vremenom razviju i odredene biohemijske promene i zavisnost na telesnom nivou. Na taj način se formira zatvoren kružni tok u kome se pojedini delovi medjusobno stimulišu i podstiču. Na primer, ako je neka osoba navikla da svakodnevno više puta doživljava orgazam, njegovo ili njeno telo će u većoj meri proizvoditi supstance koje se pri tome izlučuju. Ako bi sada ta osoba, iz bilo kog razloga, iznenadno prestala sa tom praksom, zbog ustaljeno povećane proizvodnje i nagomilavanja takvih supstanci u telu, ona bi osećala jaku potrebu za seksom i imala bi teškoće da tu potrebu sada obuzda, jer se ona sa tela direktno prenosi na mentalnu i emocionalnu sferu, neposredno uzrokujući pojavu pojedinih misli i želja.
Kliring može pomoći osobama iz ove kategorije da osveste skrivene mehanizme njihovog ponašanja, da se oslobode stida i griže savesti, izadu na kraj sa biohemijskim procesima u telu i da transformišu svoj emotivni i seksualni život u pravcu ostvarivanja boljih odnosa sa drugima, istinskog zadovoljstva, i boljeg ekonomisanja sa svojom životnom energijom.

4. TRANSCENDENTALNA KATEGORIJA. Ovde spadaju svi oni za koje partnerski odnosi nisu više ono što bi za njih bilo u prvom planu. U ovu kategoriju se obično stiže u zrelim godinama i to iz druge kategorije, odnosno, u nju stižu oni koji su se u svojim predhodnim životnim fazama već dovoljno iskazali i realizovali na ovom planu, u smislu zadovoljavajućeg seksualnog života, formiranja porodice i podizanja dece. Razlog tome, zašto u ovu kategoriju nije moguće ili je teže, doći iz ostale dve navedene kategorije, leži u tome što ovde nisu u pitanju samo mentalne odrednice, nešto što je neko razumeo, prihvatio, pomirio se, ubedio sebe i sl., već zato što se tu takodje radi i o emocionalnom i telesnom ostvarenju (realizaciji), koje nije moguće isfabrikovati - ono se jednostavno desilo ili nije, nešto je doživljeno i kompletirano, ili nije, i tu sada ne postoji kompromis, pogadanje ili nešto treće.
Čovekov odnos sa partnerom u toj fazi je po pravilu dobar, obostrano zadovoljavajuci u praktičnom i funkcionalanom smislu. Seksualni odnosi i potrebe mogu biti redje, ali su ispunjavajuće i kvalitetne. Proističu više iz telesnih i emocionalnih, a manje iz mentalnih nadražaja i stimulansa. Osobe u ovoj fazi nalaze načina da lakše transformišu takve seksualne, zapravo energetske i životne impulse, tako da je pažnja i energija usmerena u nekim drugim pravcima, koji njima izgledaju važniji, kao što mogu biti: posao, porodica, hobi, humanitarna, duhovna ili religizna aktivnost i sl. Rezultat toga je uspeh na izabranom planu delatnosti. Iako se ne radi o partnerskim odnosima, u ovu kategoriju bi mogli svrstati i monahe, koji, kada su dobro vodeni vekovnom tradicijom odredjene spiritualne prakse i kada su i sami disciplinovani i posvećeni na svom duhovnom putu, uspevaju da transformišu seksualnu energiju u više spiritualne ciljeve i dostignuća.
Kada je u pitanju ova kategorija, po ovom pitanju, rad na kliringu nije potreban, osim u smislu potvrdjivanja i stabilizacije postojeće pozicije.
____________
Predavanje održano u Ženevi, 5. novembra 2002. godine

KLIRING je sistem terije i prakse, koja se koristi kod pomaganja ljudima radi rešavanja njihovoih problema i životnih teškoća, proisteklih iz sopstvenih mentalnih, emocionalnih, telesnih i duhovnih uzroka i potreba, kao i medjusobnih odnosa sa drugima. Praksa kliringa se odvija putem komunikacije i kontemplacije izmedu obučenog klirera i klijenta, na nivou svesnih individua, u ravnopravnom, sigurnom i etičkom odnosu.
Cilj kliringa je da pomogne ljudima da razviju svoje sposobnosti za odnose sa drugima i da potpunije koriste svoje potencijale i talente, kao i da unaprede stupanj svoje autonomije i slobode, sposobnost izbora (donošenje odluka) i nivo lične odgovornosti.
Kliring se najviše koristi u oblasti ličnog razvoja, menadžmenta i psihoterapije.
_______________
Copyright 2003, Desimir D. Ivanovic